Glumci

Bila sam ubeđena da je u životu moguće živeti i ponašati se ne pristajući na kompromise, ali izgleda da je to najčešće nemoguće. U startu, ako hoćeš da radiš ili budeš deo tima, moraš da pristaneš na prvi kompromis. Ja to nisam mogla, jer moje biće ne podnosi nepoštovanje mojih ličnih merila.

Na samom pocetku glumacke karijere, Nataša Šolak je zablistala na velikom platnu, u filmu Zdravka Šotre "Lajanje na zvezde". Nakon toga, njen rad mogla je da prati jedino pozorišna publika, da bi potom najednom "nestala"... Posle skoro godinu dana boravka u Italiji vratila se i na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta ostvarila upecatljivu ulogu u predstavi "Prljave ruke", koju je po tekstu Žan-Pol Sartra režirao Radoslav Milenkovic. Igrajuci Džesiku, vragolastu devojku, Nataša Šolak je u predstavu, obojenu krutim muškim politicko-filozofskim raspravama, unela ženski senzibilitet i pokrenula pricu o ljubavi. Odlucujuci se izmedu flerta sa mladim Igoom (Nebojša Milovanovic), koji se još uvek zanosi idejom svoje partije, i strasne ljubavi sa politicarem "uprljanih ruku" Odererom (Miša Janketic), Džesika je, kaže Nataša Šolak, odabrala ovo drugo.

U pitanju su dve potpuno razlicite ljubavi. I pored toga što voli Igoa, cisto i devicanski, nju kao ženu više provocira i privlaci Oderer, možda zbog nekog njegovog autoriteta i strogosti. Njen temperament sve vreme traži nešto više od onoga što ima sa Igoom, njene igre su iz nezadovoljstva. Onog trenutka kada se u njenom životu pojavi Oderer, Džesika prestaje da se igra. Ona mu u jednom trenutku i kaže: "Kad bi me drugi sada ljubili, meni bi došlo da se smejem".

Koliko Džesike ima u svakoj ženi?

Što se mene tice, uvek prepoznam kada pocnu da mi se dešavaju igre i znam da to nije pravo. Cim imamo potrebu da se igramo, znaci da nešto ne valja. Jako je interesantno i uzbudljivo tumaciti tu ženu, zato što mislim da svaka žena ima potrebu da doživi dve takve razlicite ljubavi. Bilo mi je žao kada sam shvatila da Džesika i Oderer nece ostati zajedno, što možda pokrece pitanje da li je apsurd pozorišta i života što te prave stvari, na koje se ponekad dugo ceka, traju samo jedan trenutak.

Da li je vaš boravak u Italiji bio vezan za neke glumacke angažmane?

Ne, bila sam u Bolonji, radila sam i ucila jezik. Razlozi zbog kojih sam otišla možda su i meni samoj malo nejasni, imala sam potrebu da nakratko odem. Možda je to bila potreba nekog trenutnog bega, da bi se po povratku pocelo nešto novo.

U vašem debitantskom filmu "Lajanje na zvezde" odigrali ste veoma zapaženu ulogu. Mnogi su ocekivali da je to samo pocetak jedne velike filmske karijere, ali vas posle toga nije bilo na filmu. Zašto?

Nosim predivno iskustvo sa snimanja tog filma, ali sam posle njega bila jako zbunjena. Prosto sam pocela da shvatam kako funkcioniše taj mehanizam i u pozorištu i na filmu. Bila sam ubedena da je u životu moguce živeti i ponašati se ne pristajuci na kompromise, ali izgleda da je to najcešce nemoguce. Postoje dve-tri "familije" i, u startu, ako hoceš da radiš ili budeš deo tima, moraš da pristaneš na prvi kompromis, da bi kasnije, kad vec stekneš neko svoje mesto, rekao: "E, sad više nema kompromisa". Ja to nisam mogla, jer moje bice ne podnosi nepoštovanje mojih licnih merila i zato sam mnogo manje radila nego što mi je bilo nudeno. Bilo je velikih uloga, ne želim da ih navodim, koje jednostavno nisam mogla da prihvatim, neke zbog loših scenarija, a neke zato što su zahtevale od mene nešto što moralno nisam mogla da podnesem.

Na šta tacno mislite, da li na scene svlacenja?

Da, neki stid još uvek nisam prevazišla. Prosto moram da imam veliko opravdanje da bih sebi dopustila da se skinem bez funkcije. Retko sam imala prilike da vidim dobru ljubavnu scenu, potpuno opravdanu. Ne plaši me toliko sama scena sa partnerom, koliko to šta zapravo reditelj želi da vidi i šta od mene ocekuje. Možda je to posledica neiskustva u ovom poslu, ali za sada još uvek nisam spremna da pravim takve kompromise. Bice pravih uloga, pitanje je samo vremena i strpljenja.



Dragan Mićanović


Pre tri godine, zajedno sa suprugom Anom Sofrenović i šestomesečnom kćerkom Ivom, glumac Dragan Mićanović (33) napustio je Beograd i otišao u London. Nedavno se vratio u zemlju, ali na kratko, da bi zaigrao u Pavićevom "Hazarskom rečniku", predstavi za koju se slobodno može reći da je postala kultna.

Kako je došlo do toga da te angažuje slovenački reditelj Tomaž Pandur?

Kada sam prihvatio da radim na "Hazarskom rečniku", trebalo je dva puta da počnem da ga čitam i da prepoznam sve nijanse u delu koje nisam uočio prvi put. Dok sam kreirao ulogu, otvarao sam maštu i na taj način ostvario svoju rolu. Nove ideje su mi dolazile u hodu i priznajem da su bile pomalo luckaste. Ipak roman Milorada Pavića mi je postao omiljeno štivo, jer je fantastičan, pun čudesnih stvari i jednostavno vanzemaljski. Tomaža Pandura sam upoznao u Kolumbiji, gde sam gostovao sa predstavom "Bure baruta" i nekoliko dana me je ubeđivao da prihvatim rad na projektu. Iako je to podrazumevalo dvomesečno odsustvovanje iz Londona, i poklapanje mnogih ranije zakazanih obaveza, prevagnula je želja da zaigram u ovoj, po mnogo čemu, jedinstvenoj predstavi.

Kako si se osećao kada si se septembra 1999.godine otisnuo u nepoznato?

Ana i ja smo tada došli do tačke kada je trebalo da u našim životima napravimo drastičan rez. Početak života u nepoznatom je po prvi put za nas bio "put kojim se ređe ide". Čini mi se da to više nikada ne bih želeo, niti mogao da ponovim. Prvih šest meseci ću uvek pamtiti , jer mi je bilo najteže. S obzirom da dugo pre toga nisam igrao ni u Beogradu, ispada da sam van svog posla proveo godinu dana, a to je za glumca veoma dug period. Prvu rolu sam dobio u Šekspirovoj predstavi "Hamlet", koja se izvodila u čuvenom Teatru "Globe".

Ipak, predstava nije dugo igrana. Zbog čega?

Za glumce u inostranstvu život je izuzetno stresan, jer se sve odvija pod ugovorom, koji traje od predstave do predstave. Bukvalno sve je ograničeno. Poslednji put sam nastupao u "Hamletu" septembra prošle godine i tada je predstava skinuta sa repertoara, što je bila odluka pozorišta. Ipak i tamo se mogu naći pozorišta u kojima se neki komadi izvode i po 20-ak godina zaredom.

Koju si ulogu tumačio u "Hamletu" i da li ti je bilo teško s obzirom na to da si igrao Šekspira na stranom jeziku?

Igrao sam Fortipasa. Iskreno, nije bilo ni previše teško. I kod nas stranci, sa skromnim znanjem srpskog jezika, mogu da igraju, ali se uvek primeti da se radi o osobi kojoj srpski nije maternji jezik. Čak i moja tašta, koja živi tridesetak godina u Beogradu i govori perfektno srpski, po naglasku se uvek "odaje" da je strankinja. Slično je i sa nama u Engleskoj, jer nikada ne možemo govoriti taj jezik bez akcenta.

Nakon te uloge karijera ti je krenula uzlaznom linijom...

Jeste. Glumio sam i u "Royal Cwodu", a zatim i na filmu i u televizijskim serijama. Posebno mi je drago što sam se našao i u serijalu BBC-a o Conanu Dowleu. Imao sam sreću da me primeti i reditelj Jorge Shumaher i angažuje za film "Bed company". U njemu tumačim lik negativca, pored Entonia Hopkinsa i Crisa Rocka.

Igrao si i sa Brankom Katić.

Tačno. Zajedno smo bili na projektu, odnosno seriji "Aufiderzen Pet", koja se sa velikim uspehom prikazivala u Londonu.

Šta ti je najviše nedostajalo u novoj sredini?

Svakako scena i igranje na maternjem jeziku, ali i druženje, s obzirom da u Londonu nije kao u Beogradu. Tamo nije nimalo jednostavno organizovati posete. Žudeo sam za slobodnim vremenom, prijateljima i familijom. Da nisam bio sa Anom i Ivom, verovatno bih se odmah vratio u domovinu.

Nerado pričaš o Ani kao supruzi, ali ne postoji granica kada je reč o kćerki?

O supruzi kao glumici, mogu da iznosim mišljenje, ali kada me pitaju kako funkcioniše brak dvoje glumaca, ne želim konkretno da odgovorim, jer smatram da je to privatnost koju čuvam daleko od očiju javnosti. Međutim, kao i svaki ponosni tata, volim da se hvalim svojom kćerkom. Iako je mala, uvek prepozna kada sam umoran, pa me obično još sa vrata dočeka rečima:"Sedi tata, odmori dušu". Tada se bukvalno istopim, a verujem da se po tome nimalo ne razlikujem od ostalih očeva.

S obzirom da si sa Anom igrao u predstavi "Rođaci iz najboljih dana" i u filmovima: "Ubistvo sa predumišljajem" i "Tango je tužna misao koja se pleše", kakva je ona kao partnerka?

Poprilično teška! (smeh)

Postoji li šansa da se sa porodicom vratiš u Beograd ili ćeš zauvek ostati u Londonu?

Što se planova tiče, još nismo odlučili ništa u vezi sa povratkom u domovinu, ili eventualnog odlaska u neku drugu zemlju. Za sada, najveća želja mi je da napravim svojevrstan most između Londona i Beograda i da budemo i tamo i ovde.



Velimir Bata Živojinović


Velimir Bata Živojinović je glumac čije je lice svojevremeno bilo simbol domaće kinematografije. Iako ga zovu "partizanskim" glumcem, čuveni "Valter" je tokom 45 godina duge glumačke karijere igrao u čak 300 filmova i serija i "samo" 35 partizanskih filmova. Ali, veliki Bata se ne buni. "Meni odgovara ako mi kažu i da sam komičar i da sam partizan. Sve prihvatam, iako više nema uloge koju želim. Igram ono što mi se ponudi. To je sudbina glumca", kaže. Poslednjih godina, javnost ga je češće viđala za skupštinskom govornicom, a Bata sada najavljuje da će najverovatnije uskoro igrati u seriji koju je napisao Žika Lazić. Biće to tematski nastavak filmova "Seljaci", koje će režirati Dragoslav Lazić.

Poslednjih nekoliko godina nije vas bilo na filmu?

Mada ni poslednjih 10 godina nisam radio previše, za poslednje tri godine sam igrao samo epizodnu ulogu u filmu "Mrtav 'ladan" koju ću, upravo zbog toga, više pamtiti nego mnoge druge uloge. Ipak, nikoga ne optužujem, niti kome zameram zbog toga. Nikada u svom poslu nisam zavisio od ljudi koji su na vlasti, već od ljudi koji se bave mojim poslom, dakle autora. Poznajem sve ljude u vlasti i znam da njima ne pada na pamet da kažu "Bata ne treba da radi". Iako nisam za ovu vlast verujem da se ljudi sa "vrha" ne mešaju direktno u to. To rade sitni ljudi, poltroni.

Kažete "moj posao". Šta je sada vaš posao?

Moj osnovni posao je da radim na filmu, da glumim. U Skupštini nisam u radnom odnosu, već sam član Skupštine kao poslanik.

Da li je bavljenje politikom promenilo vaš život?

Nije. Možda se ima takav utisak jer sam prisutan u politici. Nisam se nikada zanosio visokim funkcijama.

Za šta ćete se, konačno, opredeliti, za glumca ili političara?

Ovo nije vreme da razmišljam o budućnosti. Ipak imam 70 godina. O budućnosti mogu da pričaju oni koji tek ulaze u svet, mladi političari i mladi glumci, ljudi koji tek počinju svoj život. Milsim da sam ja rekao sve do sada. Nemam ambicija, niti sam ih ikada imao da u politici nešto budem. Opredelio sam se da radim svoj posao i da koliko sam u mogućnosti, doprinesem svojoj stranci.

Posle svih uloga, da li postoji neka koja nije odigrana?

Ne. Sve sam igrao. Toliko toga sam uradio. Ne kažem da je sve to vredno pažnje, jer je to nemoguće, ali sam odigrao oko 300 filmova i serija. I nema više uloge koju želim. Ali, igraću i dalje. To je sudbina glumca.

Kada razmišljate o svojim fimovima i o prošlim vremenima, na koji način ih se sećate?

Ne razmišljam uopšte. Najopasnije je gledati svoje filmove, pogotovo ovako veliki broj filmova i poistovećivati se sa onim što si radio. Trudio sam se, a i dan danas se trudim, da što pre zaboravim to što sam radio i ono što ne valja, a čega je verovatno bilo više nego onoga što valja. Ograđujem se i od onoga što je bilo najbolje, da ne bih sebe menjao i zato što su to ipak uloge. Jer, ipak, ja sam Bata Živojinović, a to sto sam tamo igrao - to je nešto drugo. Mnogi glumci u svetu koji su zaljubljeni u svoj uspeh propali su kao ličnosti.

Postoji li neka uloga koju volite, koju biste izdvojili?

Moj odnos prema onome što je platno ne postoji. Nekih godina kad sam bio mlad i kad je popularnost krenula, shvatio sam da sam potpuno izgubio svoju privatnost i da ne postoji niko u ovoj zemlji ko me ne zna.

Vaši filmovi su se mnogo gledali u Kini, a glasovima najmnogoljudnije nacije u jednoj anketi, postali ste i najgledaniji glumac na svetu. Morate priznati da vam je takva "titula" godila?

To godi, naravno, i trebalo bi svima nama da godi jer je reč o naciji koja ima i kulturnu tradiciju dužu od naše. Oni već 33 godine oni gledaju jedan isti film "Valter brani Sarajevo"! Gledaju i "Partizansku eskadrilu" i mnoge druge iz tog ciklusa, jer je sve to veoma slično sa njihovom revolucijom koju je Mao Ce Tung vodio. Sve bi to oni isto mogli da kažu, ali smo se mi prvi setili. A filmovi tog žanra su kod nas proglašeni strip-filmovima. Tako su ih, u stvari, nazvali naši pametni kritičari. Kada bilo ko od nas ode u Kinu i kaže da je Jugosloven, odmah ima sve privilegije što je odavde. Veliko je zadovoljsvo otići tamo i to osetiti. Dođeš na Kineski zid ili u pustinju Gobi, jednako, oni znaju ko si ti. To mnogo znači...

Da li je u poslednje vreme neki domaći film ostavio na vas poseban utisak?

Sve bih to stavio u jedan isti džak, jer nijedan nisam gledao i ne želim da gledam, kao što ne želim da gledam ni svoje filmove. Kad bih morao da kazem šta mislim o današnjoj produkciji i filmovima, rekao bih da mi nisu jasni motivi zašto su snimljeni, mada tu postoje zaista retki izuzeci. Kada govorimo o ljudima koji sada rade, ali su radili i ranije, poštujem Kusturicu, Dragojevića. To sada prvi put kazem - sa Kusturicom nisam nikada radio, mada ga znam kad je bio mali. Ne želim da imam bilo kakav utisak i impresiju šta oni to danas rade. Ali pošto se odvajaju velika sredstva za film danas, dobro je što se radi. Film je najveća moguća propaganda na svetu koja postoji. To je rekao čak i Lenjin, mada onda nije postojala televizija.

Ko su vaši prijatelji danas?

Svi sa kojima sam i ranije kontaktirao sa njima sam i danas. Dragan Nikolić, Bjelogrlić, Kojo su među najbližima. Ima ih još mnogo, mada, možda neki od njih ne žele da ih sada pomenem.

Šta vam kažu obični ljudi koji vas sreću na ulici?

Na pijacu idem stalno i to je kao da sam u Koraćici. Pozdravljaju me lepo, onako kako i dolikuje i ponasaju se kao da se znamo. Javim se, naravno, i ja, mada ne prepoznajem gledaoce.

Da li se nesto u njihovom odnosu prema vama promenilo?

Za 99 odsto ljudi, gledalaca, ja sam i dalje čovek filma i tu se ništa nije promenilo. Drago mi je što ne vide u meni političara, jer nemam ambicije da me pamte po toj profesiji.

Vrh