Prvu značajnu saradnju imao je u 20. godini sa Brajanom De Palmom 1963. kad se pojavio u The Wedding Party (Venčanje); taj film, međutim, nije izašao do 1969. Većinu šezdesetih je proveo radeći u pozorišnim radionicama i of-Brodvej produkcijama. Igrao je malu ulogu u francuskom filmu Three Rooms in Manhattan (Tri sobe u Menhetnu), (1965) a ponovo se susreo sa De Palmom u Greetings, (Pozdravi) 1968 i Hi, Mom (Zdravo, mama), 1970. Privukao je pažnju javnosti ulogom bolesnog hvatača „Jenkija“ u Bang the Drum Slowly (Lakše malo s bubnjevima) (1973). Iste godine započeo je plodnu saradnju sa Skorsizom nezaboravnom ulogom malog mafijaškog prevaranta „Džoni Boja“ u Mean Streets (Zle ulice), u kome je Harvi Kajtel glumio „Čarlija“. Sledila je izuzetno uspešna saradnja glumca i režisera u filovima kao što su Taxi Driver (Taksista) (1976), New York, New York (Njujork, Njujork) (1977), Raging Bull (Razjareni bik) (1980), [[The King of Comedy (1983)|The King of Comedy]] (Kralj komedije) (1983), Goodfellas (Dobri momci) (1990), Cape Fear (1991) i Casino (1995). U ovim filmovima De Niro je uglavnom glumio šarmantne „sociopate“. „Taksista“ je posebno značajan za De Nirovu karijeru; mitska uloga Trevisa Bikla izbacila ga je u zvezde i zauvek povezala De Nirovo ime s poznatim Biklovim monologom "You talkin' to me?" („Meni kažeš?“).
Godine 1978. De Niro je igrao „Majkla Vronskog“ u slavnom filmu o Vijetnamskom ratu Deer Hunter (Lovac na jelene). Druga značajna uloga bila je u filmu Serđa Leonea Once Upon a Time in America (Bilo jednom u Americi) u kome je glumio jevrejskog gangstera „Dejvida 'Tupavog' Aronsona" (1984). Od sredine osamdesetih De Niro je počeo povremeno da glumi komične role i imao je mnogo uspeha i u tom žanru filmovima kao što su Brazil (1985), Midnight Run (Ponoćna trka) (1988), Wag the Dog (1997), Analyze This (Gangster pod stresom) (1999), Analyze That (Gangster pod stresom 2“ (2002), Meet the Parents (Upoznaj moje roditelje) (2000) i Meet the Fockers (Upoznajte Fokerove) (2004).
U kasnim devedesetim De Niro je počeo da investira u područje Tribeka u Njujorku, ustanovljavajući filmski studio i filmski festival. De Niro je kasnije priznao da je neke ispodprosečne filmove, koje je snimio u devedesetim, snimao samo da bi obezbedio finansijsku podršku ovom dobrotvornom poduhvatu.
Osvojio je dva „Oskara“: kao najbolji glumac za ulogu u Razjarenom biku i za sporednu ulogu u filmu Kum, drugi deo..
Zanimljivo je da su De Niro i Marlon Brando jedini par glumaca koji su dobili nagrade glumeći isti lik: Brando za ulogu starog Don Vita Korleonea (iako je nagradu odbio) u filmu Kum, dok je De Niro kasnije dobio nagradu za ulogu mladog Vita u filmu Kum, drugi deo. Brando i De Niro nisu radili zajedno na sceni sve do filma The Score (Pogodak) (2001). De Niro se u stvari prijavio za ulogu Sonija u prvom „Kumu“ ali je uloga dodeljena Džejmsu Kanu. Kada je režiser Frensis Ford Kopola pripremao „Kuma 2“ setio se De Nira i znao da će on da glumi mladog Vita Korleonea.
Hvaljen zbog svoje posvećenosti ulogama, De Niro se udebljao 27 kilograma i uzimao časove iz boksa da bi portretisao Džejka LaMotu u „Razjarenom biku“, sastrugao zube zbog filma Cape Fear i naučio da svira saksofon zbog filma „Njujork, Njujork“.
De Nira smatraju veštim posmatračem fizičkih pokreta i detalja i zato je perfekcionista. Često ga upoređuju s drugom glumačkom ikonom Al Paćinom, s kojim je glumio u „Kumu 2“ 1974 i filmu Heat (Vrelina) 1995.
U sledećem projektu videćemo ovog raznovrsnog glumca s obe strane kamere u filmu The Good Shepherd (Dobri pastir) (2006), koji De Niro režira i u kome glumi zajedno s Matom Dejmonom i Anđelinom Džoli. Film će obeležiti povratak glumca Džoa Pešija, koji je bio van scene skoro deceniju, u maloj ulozi. Očekuje se da će film biti jedan od favorita za Oskara 2006.
1974 Oskar Najbolji sporedni glumac Kum 2
1980 Oskar Najbolji glavni glumac Raging Bull
1981 Zlatni globus Najbolji glavni glumac (drama) Raging Bull
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |