The Beatles

Konačnom formiranju grupe prethodilo je mnogo faza, kojima su se Bitlsi kalili, počev od Lenonove amaterske grupe „Kverimen“, iz 1957. godine, koja je od pravih instrumenata jedino imala mandolinu. Član Kverimena, Ivan Von, upoznao je frontmena i pevača grupe, Džona Lenona sa Polom Makartnijem, kome se svideo stilski pravac grupe (naročito afinitet prema stilu Elvisa Preslija), a na neki način, svojim skromnim znanjem na gitari, on je ucenio ostale članove da prime njega, kao i njegovog druga iz gimnazije - Džordža Harisona, takođe gitaristu. Par meseci kasnije, neuspešni nastupi Kverimena, naterali su Lenona da rasformira grupu i nastavi saradnju samo sa Makartnijem. Nedugo potom, njima se ponovo pridružuje Harison, a i dvojica novajlija - bubnjar Pit Best i basista Stjuart Satklif. I pored neiskustva, „Bitlsi“ 1961. godine borave nekoliko meseci u Hamburgu, Zapadna Nemačka, gde najviše napreduju i niz, pokazaće se, uspešnih nastupa u lokalu u Ulici crvenih fenjera prekida hapšenje Harisona zbog nedozvoljenog boravka van Engleske (u to vreme je bio maloletan) i rada bez dozvole, kao i hapšenje Makartnija i Besta zbog podmetanja požara u stanu. Grupa ubrzo nastavlja sa nastupima u liverpulskom „Kafe Kavern Klubu“, bez Satklifa (izbačenog zbog učestalof falširanja), koga na mestu basiste zamenjuje Makartni i ubrzo postaju najpopularniji muzičari u gradu. Satklif umire naredne godine, od izliva krvi u mozak, verovatno izazvanog tučom, u kojoj je učestvovao i Lenon. Vlasnik prodavnice ploča, Brajan Epstajn, postaje njihov menadžer i šalje njihove demo snimke u „Deka Rekords“. Tu ga odbijaju, pogrešno procenjujući da gitare izlaze iz mode, što postaje jedan od najvećih poslovnih promašaja u istoriji. Producent „Emi-Parlofona“, Džordž Martin, pristaje da izda prvi singl grupe - „Love Me Do“, koji se pojavljuje u prodavnicama 5. oktobra 1962. godine. Dan uoči snimanja, Besta zamenjuje Ringo Star, jer po Martinovim rečima nije ispunio "EMI"-jeve kriterijume. Na prvom snimanju, iako je već bio pozvan potonji bubnjar Ringo Star, sa "Bitlsima" je radio studijski bubnjar Endi Vajt. Krajem te godine, izlazi i drugi singl- "Please, Please Me". Početkom 1963. godine, Bitlsi ugovaraju snimanje prvog LP-albuma - takođe nazvanog „Please Please Me“-. Album je objavljen 22. marta iste godine i slava je mogla da počne...

Bitlsi su postali senzacija u Velikoj Britaniji krajem 1963. (fenomen koji je britanska štampa nazvala „Bitlmanija“) koja se manifestovala hordama mladih žena koje su vrištale i padale u nesvest na pojavu grupe. Bitlmanija se proširila na Severnu Ameriku početkom 1964, i popularnost grupe se proširila na veći deo sveta. U sledećih pet godina, njihova muzika je napredovala od očigledne jednostavnosti prvih hitova (kao „She Loves You“ i „I Want to Hold Your Hand“) do umetnički ambicioznih (kao što su albumi Revolver, {„Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ i Abbey Road. Pisanjem sopstvenih pesama, istraživanjem mogućnosti studija za snimanje i nastojanjima da se postigne vrhunski kvalitet svakog snimka koji su napravili, Bitlsi su imali ogroman uticaj na popularnu muziku a snimili su i dva karakteristična filma. Postali su predmet neprestanog proučavanja novinara, koje obuhvata i njihovu kasniju ulogu simbola mladalačke supkulture 1960-ih. Njihovi albumi u periodu 1963-66, zasebno, nisu specifični kao oni kasniji. Drugi britanski album - „With The Beatles“, bio je prirodan nastavak prvog. Prvi američki albumi su se sastojali od pesama sa britanskih albuma, samo drugačije naslovljenih, a razlog tome je bio u stavu „Kapitola“, američkog partnera „Emi-Parlofona“, da Bitlsi nisu za američko tržište. Naravno, zbog tih početnih poteškoća albumi nisu imali velik uspeh. Nakon evropske, Bitlsi su se uputili i na američku turneju, koja je postala veoma uspešna, kao i njihovo gostovanje u „Šouu Eda Salivena“ - najgledanijoj emisiji u SAD svih vremena. Usledio je album „A Hard Day's Night“, snimljen za potrebe istoimenog crno-belog filma, sa Bitlsima u glavnim ulogama. Film o jednom danu u životu rok-grupe postao je vrlo popularan, a na prvo mesto top liste probila se pesma „Can`t Buy Me Love“. Posle rok-klasika, albuma „Beatles For Sale“, usledio je i prvi film u boji- „Help!“ - u kome grupu progoni indijska sekta, praćen do tada najuspešnijim albumom, na kome su evergrin pesme „Ticket to Ride“ i naravno „Yesterday“. Po mnogima dva najuspešnija albuma - „Rubber Soul“ i „Revolver“, objavljeni 30. decembra 1965, odnosno 5. avgusta 1966, donose vidna sazrevanja u shvatanju rok-muzike, naginjanje ka psihodeliji i istraživanje novih studijskih mogućnosti. Bitlsi su već radili pod uticajem droga, ali je to pomagalo samo u studijskom radu. Koncerti su bili sve kraći, po mnogima gori, a buka obožavalaca je onemogućila Bitlse da se skoncentrišu na samu muziku. Nakon katastrofalne turneje po Filipinima, postalo je jasno da nešto mora da se menja, naročito imajući u vidu da se javnost još seća pređašnjih Lenonovih izjava da su Bitlsi popularniji od Isusa. Predvođeni Makartnijem, protivno volji Epštajna, odlučuju da održe oproštajni koncert u San Francisku i posvete se studijskom radu.

Bitlsi će svakako ostati upamćeni i po tome što su predvodili psihodeličnu generaciju. Celoj situaciji je prethodila odluka grupe da napusti turneje i da se nakon izdavanja albuma „Revolver“ posvete studijskom radu. Svaki od članova je imao više vremena za sebe i svoje porodice. Prilikom izrade dva gorepomenuta albuma, svi članovi su radili gotovo isključivo pod drogama. Smrt menadžera Brajana Epstajna, zbog predoziranja drogama, uslovilo je osnivanje menadžerske kompanije „Epl“ za razne aktivnosti u psihodeličnom društvu, od kojih je najznačajnija izdavanje ploča. Istraživanja novih mogućnosti pod uticajem droga, pre svega LSD-a i indijske muzike, karakteristično je za albume „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ i „Magical Mystery Tour“. To su ujedno i prvi albumi objavljeni istovremeno i u Britaniji i u SAD.

Prvi album je doživeo enorman uspeh, usvojen je kao psihodelična klasika, iako neke pesme kao „Lucy in the Sky with Diamonds“ otvoreno sugerišu korišćenje narkotika (početna slova reči daju skraćenicu LSD). Drugi album, praćen istoimenim filmom, zbog loše koncepcije britanske verzije albuma, sa dve EP-ploče, doživeo je propast. Kasnije je usvojena američka verzija (1 LP) kao prihvatljivija. Film je propao zbog nezanimljivog scenarija (magičnih avantura Bitlsa u autobusu) i premijere u crno-beloj tehnici na BBC-ju, bez legendarne pesme - "I Am the Walrus", zbog nepristojnog teksta. Prvi svetski satelitski TV prenos - Mondovizija, uključila je učešće muzičara iz celog sveta. Veliku Britaniju su predstavljali Bitlsi (sa još nekim muzičarima u pozadini) pesmom - „All You Need is Love“.

Početkom 1968. godine, svi Bitlsi, sa svojim lepšim polovinama, odlaze u indijski kamp „Rišikeš“, gde kod Mahareši Jogija uče transcedentalnu meditaciju. Prvo Star i Makartni, pa onda i ostali članovi grupe napuštaju kamp, odbacujući učenje. Sa 30-ak novih pesama, ulaze u studio. Rad ide vrlo sporo a rezultati su katastrofalni - najbolje pesme se izbacuju sa albuma i tek naknadno objavljuju kao singlovi. Kao celina, album jedva da postoji. Lenon i Makartni rade u različitim studijima istovremeno, gotovo ne sarađujući - Lenon eksplicitnije poziva na uživanje narkotika, a Makartni odbacuje psihodeliju. Harisonove pesme se gotovo ignorišu, iako su najmuzikalnije. Star čak napušta grupu na dve nedelje, na trenutke se činilo, zauvek. Konačno, 22. novembra 1968, na dva LP-a, Bitlsi objavljuju album „The Beatles“, poznat i kao „White Album“ zbog belog omota. Sadržao je 28 pesama. Nedugo potom, objavljen je i crtani film/album -Yellow Submarine-, koji zbog svega 4 nove i 2 stare pesme, uz B-stranu sa Martinovim instrumentalima, doživljava debakl.

Katastrofa se nastavila i na Makartnijevom projektu „vraćanja korenima“-"Get Back", objavljenom kao poslednji album grupe - „Let It Be“, 8. maja 1970. Ideja je bila da grupa u studiju snima kao da nastupa uživo, a pritom bi filmske kamere filmovale sve kao dokumentarac.

Kamera je beležila grupu koja se raspada. Tenzije su bile velike, naročito između Makartnija i Harisona. U albumu je učestvovao i klavijaturista Bili Preston, ali to nije mnogo pomoglo. Umesto planiranog velikog promo-koncerta, Bitlsi sviraju na krovu svoje korporacije, ali i taj nastup, za slučajne prolaznike, prekida policija. Poslednji put, grupa je zajedno radila na snimanju albuma „Abbey Road“ - objavljenog 26. septembra 1969. godine. Rascep u grupi tada je bio vidan, i naslutivši skori kraj, Makartni je zamislio album kao, u suštini, poslednji. Danas se veruje da su Bitlsi planirali barem još jedan album - „The End of School Days“ - i to većinom sa pesmama koje su objavili kasnije kao solisti. Već krajem 1969. godine, Lenon je u jednom televizijskom intervjuu nagovestio da će se verovatno grupa razići zbog poslovnih problema. Nakon jednog sastanka sa ostatkom grupe krajem te godine, on je nagovestio: "U svakom slučaju, ja napuštam grupu..." On više nikad nije nastupao za Bitlse. 2. i 3. januara 1970. godine, ostatak grupe je poslednji put zajednički snimao Harisonovu pesmu "I Me Mine" i gitarsku solažu za "Let it Be" 9. aprila 1970. Makartni je objavio da napušta Bitlse. I pored početnih demantija Lenona (koji je tvrdio da Bitlsi funkcionišu kao trio) da se grupa raspala, nakon objavljivanja albuma „Let It Be“, svi su znali da "Bitlsi" više ne postoje, novine su album nazvale njihovom "labuđom pesmom". 31. decembra 1970. godine, Makartni je sudu i zvanično podneo zahtev za raskid zvaničnog partnerstva, međutim ovaj spor je okončan tek 1974. godine, kada su se Lenon i Makartni u Njujorku privatno nagodili da novi menadžer kompanije "Epl" bude Makartnijev tast.

Muzika