ANALOGNA TELEVIZIJA

Koreni televizije sežu čak do 1923. godine kada su u SAD i Engleskoj ostvareni prvi prenosi crno-belih silueta. Prvi redovni televizijski program započeo je s emitovanjem 1936. godine u Velikoj Britaniji, ali je tokom ratnih godina prekinut. Posle rata, televizija ponovo oživljava u savršenijem obliku, zahvaljujući televizijskoj tehnici koja je razvijana u ratne svrhe. Značajnu prekretnicu predstavlja 1954. godina kada u SAD počinje emitovanje prvog programa kompatibilne televizije u boji. Kompatibilnost se ogleda u tome što crno-beli prijemnik može da primi program u boji kao crno-belu informaciju, a prijemnik u boji može da primi i reprodukuje crno-beli program. To je moguće zahvaljujući načinu razlaganja slike u televizijskom signalu. Slika u boji se razlaže na informaciju o sjajnosti svakog elementa slike (luminansa) i informaciju o boji (hrominansa). Crno-beli televizor obrađuje i prikazuje samo luminansu (komponenta Y), dok hrominansu ignoriše.

Hrominansa se dobija razlaganjem boja na tri osnovne boje – crvenu, plavu i zelenu (RGB). Bilo koju boju je moguće dobiti kombinacijom crvene, plave i zelene u određenim procentima. Međutim, dovoljno je emitovati informaciju o samo dve komponente, Cr i Cb, pošto je količinu preostale komponente moguće izračunati. Na primer, kada tačku određene boje čini 50 odsto crvene i 40 odsto plave, zelena komponenta je ostatak do 100 odsto odnosno 10 odsto. Zelena komponenta se izostavlja zato što je najosetljivija na smetnje u prenosnim sistemima, a na taj način se i smanjuje količina informacije koja se prenosi. Cr i Cb signali se u predajniku mešaju u jedan signal i tako se odašilju. U prijemniku ih je neophodno demodulisati, a u različitim zemljama je to rešeno na različite načine, pa tako danas postoje tri međusobno nekompatibilna standarda – NTSC, PAL i SECAM.

NTSC (National Television System Committee) je razvijen 1950. godine kao prvi televizijski standard. Zasnovan je na 525 linija i frekvenciji osvežavanja slike od 60 Hz. U upotrebi je u SAD, Kanadi i Japanu. PAL (Phase Alternating Line) je 15 godina mlađi od NTSC-a. Njegove odlike su 625 linija i 50 Hz. Detaljniji je od NTSC-a jer ima 100 linija više i nije podložan greškama u boji. Međutim, zbog osvežavanja slike od 50 Hz, podložniji je treptanju (flicker). U upotrebi je u najvećem delu Evrope (kao i kod nas). SECAM (Sequence Couleur a Mémoire) je vršnjak PAL standarda. Eliminisanje grešaka u boji izvedeno je na drukčiji način od PAL-a, ali je u svakom drugom pogledu deli s njim prednosti i nedostatke. U upotrebi je u Francuskoj, Grčkoj, Rusiji, nekim zemljama istočne Evrope i u Africi.

Kao što vidimo, standardi na kojima se zasniva današnja televizija postavljeni su pre skoro pola veka. Od tada se skoro ništa nije promenilo. Ako pogledamo rezoluciju televizijske slike koja u PAL standardu iznosi 768 x 576 piksela, vidimo da je daleko ispod standarda koji postavljaju današnji kompjuterski monitori. To je postalo naročito izraženo povećanjem dijagonale televizijskih ekrana, pri čemu rezolucija slike ostaje nepromenjena. Program na takvim televizorima moguće je gledati samo iz daljine jer se iz blizine uočavaju tačke od kojih je sačinjena slika. Zbog toga postoje brojni novi standardi koji se trude da prevaziđu ograničenja današnje televizije i da doživljaj gledanja dignu na viši nivo. Svi se oni kreću u pravcu digitalnog procesiranja slike.