DIGITALNA TELEVIZIJA

Pionir u razvijanju tehnologije digitalne televizije je japanska državna institucija NHK koja se time bavi još od sedamdesetih godina prošlog veka (poređenja radi, NHK je počela da se bavi digitalnom televizijom tri godine pre nego što je u Evropi počelo emitovanje TV programa u boji). Osnovna razlika današnje digitalne televizije (DTV) u odnosu na analognu jeste digitalni signal. Digitalni TV kanal ima propusnu moć od 19,39 Mbit/s. Saobraćaj unutar tog kanala može biti realizovan na dva načina:
• celokupan kanal može biti posvećen emitovanju jednog programa
• kanal može biti podeljen na više potkanala manjeg protoka, pri čemu svaki od njih može da prenosi različit program (recimo, kanali 2.1, 2.2, 2.3 i 2.3 su potkanali kanala 2).

Ovakva podela je moguća zahvaljujući MPEG-2 kompresiji materijala za prenos. Kao što smo ranije pominjali, MPEG-2 kompresija se zasniva na beleženju promena frejmova u odnosu na ključni frejm. Zbog toga materijal sa puno pokreta (recimo, akcioni film) zahteva veću propusnu moć od materijala sa puno statičnih scena (recimo, spiker koji čita vesti). Isto tako, MPEG-2 kompresija dozvoljava i kompresovanje u različitim rezolucijama, što takođe omogućava veću ili manju propusnu moć. Kada je rezolucija u pitanju, DTV standard obuhvata tri formata (sa podformatima):
• 480i – slika rezolucije 704 x 480, 30 punih frejmova u sekundi,
• 480p – slika rezolucije 704 x 480, 60 punih frejmova u sekundi,
• 720p – slika rezolucije 1280 x 720, 60 punih frejmova u sekundi,
• 1080i – slika rezolucije 1920 x 1080, 30 punih frejmova u sekundi i
• 1080p – slika rezolucije 1920 x 1080, 60 punih frejmova u sekundi.

Razlika između „p” (progressive) i „i” (interlaced) formata je u tome što je kod progresivnih formata svaki od 60 frejmova u sekundi kompletan, dok se kod formata sa preplitanjem (interlaced) u svakom frejmu iscrtava svaka druga linija, pa su dva frejma potrebna za kompletnu sliku. Formati 480p i 480i se nazivaju SD (Standard Definition) formati i približno odgovaraju analognoj televiziji. Formati 720p, 1080i i 1080p su HD (High Definition) formati.

HDTV

Televizija visoke definicije, kao što vidimo, nudi značajno više rezolucije slike. Razlika u rezoluciji sa sobom nosi i razliku u odnosu dimenzija slike. Dok je kod standardne televizije taj odnos 4:3, kod formata visoke definicije on iznosi 16:9, što je blisko bioskopskom formatu. Postoje promene i na polju zvuka jer je jasno da zvuk mora da prati visoki kvalitet slike. U televiziji visoke definicije moguće je emitovati zvuk u 5.1 Dolby Digital Surround odnosno AC3 formatu.

Laicima se često dešava da DVD i digitalnu satelitsku televiziju izjednače s digitalnom televizijom. Iako DVD format koristi MPEG-2 kompresiju za snimanje sadržaja na medij i podržava 5.1 zvuk, ipak se radi o formatu namenjenom prikazivanju na standardnim televizijskim aparatima. Digitalni zapis na DVD-u se konvertuje u analogni oblik kako bi se prikazao. Slično tome, digitalna satelitska televizija je, u stvari, analogna televizija koja se konvertuje u digitalni oblik, MPEG-2 kompresijom prenosi do primaoca, gde se vraća u analogni oblik da bi bila prikazana. Zahvaljujući digitalnom vidu čuvanja odnosno prenosa informacije, DVD i digitalna satelitska televizija se odlikuju visokim kvalitetom slike, ali je to ipak 10 puta lošije od onoga što HDTV nudi!

Problemi uvođenja televizije visoke definicije identični su problemima koji su se pojavili 1954. godine uvođenjem televizije u boji – kako održati kompatibilnost i smanjiti troškove. Za televizijske stanice troškovi su očigledni jer obuhvataju kupovinu kompletne nove opreme. Publika u ovom trenutku i dalje ima više izbora. U ponudi su HDTV konvertori koji omogućavaju gledanje HDTV-a na običnim televizijskim aparatima, SDTV aparati koji su u stanju da prikažu samo 480p rezoluciju i imaju analogne tjunere (za standardnu televiziju), kao i pravi HDTV (1080i/1080p) televizijski aparati (sa ili bez tjunera). U ovom trenutku, zahvaljujući postojanju paralelnih sistema emitovanja, bilo koje od ovih rešenja prihvatljivo je za krajnjeg korisnika. Međutim, potpuni prelazak na HDTV zahtevaće i promenu kućnih sistema za snimanje. Recimo, VHS rikorderi koji se danas koriste postaće neupotrebljivi. Zameniće ih DVR (Digital Video Recorder) uređaji koji kao medij za čuvanje snimka upotrebljavaju hard disk. Integracija sa HDTV-ima nudi mnoge pogodnosti, a kao primer navešćemo mogućnost pauziranja programa koji teče uživo i njegovog nastavljanja posle određenog vremena. Do pauziranja, program se prikazuje uživo na televizoru, a u trenutku pauziranja počinje njegovo snimanje na disk. Ovakvi uređaji već su nekoliko godina stvarnost, a ime koje se najčešće pominje uz DVR jeste ime američke kompanije TiVo.

UHDV

Naravno, inženjeri iz NHK ne miruju, već rade na daljem razvoju tehnologija. Prošle godine su javnosti predstavili UHDV (Ultra High Definition Video) odnosno Super Hi-Vision. Na platnu dimenzija 4 x 7 metara projektovana je slika sa 4000 horizontalnih linija, što znači da se radi o standardu 16 puta kvalitetnijem od HDTV-a. Za snimanje materijala dugog 18 minuta upotrebljeno je 16 HDTV snimača ukupnog kapaciteta 3,5 terabajta. Snimak vožnje po ulicama bio je toliko realističan da su čak pojedinci iz publike osetili mučninu. Naravno, radi se o eksperimentalnoj tehnologiji koja iz očiglednih razloga još uvek nema praktičnu primenu.

HDTV u praksi

Podrazumeva se da je televizija visoke definicije odavno realnost u Japanu. NHK se bavi periodičnim emitovanjem digitalnog programa još od osamdesetih godina prošlog veka. Od decembra 2000. emituje se redovni satelitski program, a od decembra prošle godine skoro 80 odsto zemaljskih kanala u Japanu emituje se u MUSE HDTV formatu koji je mešavina analognog i digitalnog sistema.

Televizija visoke definicije je naišla na dobar odziv i u SAD. Posle inicijalnog protivljenja televizijskih stanica i kongresa krajem osamdesetih godina prošlog veka, 1995. godine utvrđen je američki HDTV standard koji je potpuno digitalan. Danas je u ponudi više od 40 kanala, a potpuni prelazak na HDTV predviđen je za 2006. godinu, mada mnogi smatraju da je ovaj rok previše optimističan. Pored Japana i SAD, HDTV je realnost u Kanadi, Australiji i Južnoj Koreji.

Situacija u Evropi, nažalost, nije toliko napredna. Početkom ove godine belgijska stanica Euro1080 počela je s komercijalnim emitovanjem HDTV signala preko satelita. Međutim, većina korisnika digitalnih satelitskih antena nije u stanju da dekoduje ovaj kanal korišćenjem standardnih DVB kartica ili risivera. Što se tiče zemaljskih kanala, najoptimističnije prognoze najavljuju 2006. godinu za prodor HDTV-a na evropsko tržište i vide Nemačku kao nosioca razvoja ove tehnologije.

Međutim,nijedno novo tržište ne može da prođe bez zamućivanja vode različitim standardima. Microsoft je odlučio da uplete prste u HDTV tehnologiju i gura Windows Media 9 kao kompresioni format.Ipak, po svemu sudeći,MPEG-4 kompresija će biti ta na kojoj će se zasnivati HDTV u Evropi.A kada će to tačno biti?Na sajtu http://www.petitiononline.com/HDTVinEU/petition.htm nalazi se peticija upućena Evropskoj zajednici u kojoj se podržava brzo uvođenje HDTV standarda u Evropu. Gde smo mi u odnosu na Evropu, lako je proceniti. Dovoljno je da pogledamo rat kablovskih operatera, lošu infrastrukturu i traljave usluge koje pružaju kako bi nam bilo jasno da kod nas ni analogna televizija nije na prihvatljivom nivou, a da je televizija visoke definicije nešto o čemu ćemo, nažalost, još dugo slušati od drugih.