Mlada filmska glumica, Maja Mandzuka rodjena je 27. februara. 1982. godine u Beogradu. Vec sa devet godina zavrsila je kurs malih manekena i na izboru u hali Pinki osvojila prvo mesto, sto je, kako sama kaze, bio njen prvi uspeh u zivotu. “Ta diploma i danas stoji na vaznom mestu u mojoj sobi”, kaze ona. Pohadjala je osnovnu skolu “Sava Kovacevic”. Uz bezbrizno detinjstvo, decje igre, prve simpatije i ljubavi, svoj prvi honorar zaradila je slikajuci se sa sestrom za grcki casopis “Halides”. Reklamirale su neke skupe novogodisnje haljine na cak osam strana pomenutog casopisa. Tako je zakoracila u svet foto-modela, a onda je ubrzo stigao poziv iz agencije Ford, koja je imala sediste u Parizu, tako da se cela porodica preselila u “grad ljubavi”. Tada je imala samo 13 godina. Otkrila je kako sve to funkcionise u svetu fotomodela i shvatila da sve to jos nije za nju. Po povratku u Beograd upisala je 14. gimnaziju, drustveni smer, jer su joj drustvene nauke uvek isle bolje od prirodnih. “Oduvek sam znala da cu se baviti nekim javnim poslom. Kao mala imitirala sam Majkl Dzeksona, dok su me moji snimali i posle smo to zajedno gledali”, priseca se Maja. Sa 15 godina otisla je na prvu audiciju, za ulogu u filmu “Virtualna stvarnost”. Medju stotinak devojaka, Duda Ceramilac je bas nju odabrala za ulogu Senke, i rekla joj da je kamera voli, a neki njen zastitni znak od tada su postale njene krupne braon oci. Profesori su joj izasli u susret, jer je mesec dana bila na snimanju filma. O periodu koji je usledio odmah nakon toga, Maja kaze: “Posle tog filmskog debija, usledilo je nesto ruzno sto je sve nas snaslo – bombardovanje. U tom periodu, putem telefona, gostovala sam na CNN-u i imala verbalni duel sa devojkama iz Albanije. Desetak dana su me zvali iz CNN-a, tako da su moji ukucani zbijali sale u stilu “Opet ovaj CNN zove maju!” Emisija u kojoj je mogao da se cuje i moj glas ili kako su ga oni predstavili, “glas srpske devojke” zvala se “Talk Back”. Ipak posle te tuzne 1999. godine, usledila je Majina najuspesnija godina u zivotu. U aprilu je bila audicija za film “Munje”, a onda je Zoran Cvijanovic pozvao na citajuce probe. “Dobila sam ulogu za film, radila sa odlicnom ekipom glumaca i mesec dana se super provela. Niko nije ocekivao ovoliki uspeh “Munja”. Vise od 700.000 ljudi videlo je taj film, sto je vise i od tada neprikosnovenog filma “Lepa sela lepo gore”! Uloga Kate u “Munjama” me je lansirala u prvi medijski plan”. Iste godine, dobila je poziv da igra manju ulogu u italijanskom filmu “Carstvo” producenta Pjera Amatija u kome je glavnu ulogu igrao Kris Buholc. “To je bilo novo iskustvo, strana ekipa, veci, daleko veci bud?et i izuzetno hladni i surovo profesionalni odnosi medju ljudima., sto je za mene bio svojevrstan sok, posebno posle “Munja” gde smo se ludo zabavljali i gde se osecala neka toplina u vazduhu”, dodala je Maja Mandzuka.

Za 11 godina koliko se bavi glumom, Nebojša Glogovac je odigrao 20-ak zapaženih uloga. U pozorištu ga pamtimo iz veoma gledanih predstava “Bure baruta”, “U potpalublju”, “Tamna je noć”, “Zlatno runo”... Spisak uspešno odigranih filmskih likova još je duži - “Ubistvo s predumišljajem”, “Do koske”, “Bure baruta”, “Nebeska udica”, “Boomerang”, “Normalni ljudi”, “Munje”. Publika ga voli, kolege ga cene. I pored toga, uspeh ga nije promenio. Šta je to sto Nebojšu Glogovca izdvaja od drugih

Nebojša Glogovac: Čini mi se da je to stvar vaspitanja, onoga što si prošao u životu, video kako se ljudi okliznu i na šta padaju, pa onda znaš koje su to opasnosti koje vrebaju kada te slava “dohvati”. Sve su to već ispričane priče, ali se ljudi povedu, iako su svesni opasnosti. Sećam se trenutka u liftu Centra “Sava”, nakon premijere “Ubistva s predumišljajem”. Spremamo se da izađemo pred 4.000 oduševljenih ljudi, a ja sve vreme ponavljam u sebi “Ovo ne sme da te uzme! To je ta opasnost!”

Važite za čoveka sa stavom, za nekoga ko nikada nije imao problem da kaže ono sto misli. Da li vam to prija?

Nebojša Glogovac: To sam ja i prija mi što ljudi to vide. Kako i zašto ne znam, ali negde u meni zaista postoji otpor prema lakoj prodaji svog bića i stava, otpor prema prevelikoj “savitljivosti”, prema prevelikom oportunizmu, mada ima priličan broj onih, čak i starijih koji mi kažu: “Pa čekaj malo, moraš malo da igraš, moraš malo ovo ili ono, nije to baš tako strašno!” E, to “malo ovo ili ono” odvede ljude predaleko. Neću da kažem, naravno, da se i ja, kao i svi, nisam barem malo prodao. Jesam, sigurno sam za pare radio stvari zbog kojih moja duša nije bila presrećna. Život je takav, ali sam se barem trudio da toga bude što manje.

Sa Brankom Katić u “Ubistvu s predumišljajem”

Da li takav stav ima cenu koju glumac plaća u karijeri?

Nebojša Glogovac: Počeo sam da se bavim ovim poslom kada je bilo najgore i najteže, i za film i za ljude i za goli život, u Miloševićevih 10 godina kada je bilo potrebno naći sto hiljada sponzora da bi se naparbičilo za neki filmić, u vreme kada se radilo pomoću štapa i kanapa. Ali, bez obzira i na to i na moj stav, imao sam dosta pravih prilika, velikih glavnih uloga. Čini mi se da je onda bilo vredno čuvati takve stvari u sebi, upravo zbog onih koji pristaju na te neke “sitne” ustupke, da bi videli nekoga ko se ne lomi tek tako. Takvi ljudi su nam često reper. Pri tom ne mislim na sebe, nego na svoje uzore.

Posle političkog angažmana vratili ste se svom poslu. Vecina ih je, međutim, svoje angažovanje naplatila?

Nebojša Glogovac: Kako da vam kažem… Ne volim kad se nema hrabrosti. Elementarna ljudska hrabrost nije nikakvo herojsko delo. Meni je zanimljivo kako su ljudi sada, posle svega, za tili čas postali mali. Kako su se brzo srozali. Taj brzi pad kod ljudi mi je zaista neverovatan. To je ono što ih pretvara u stado i zbog čega mi je najviše žao ljudi.

Posle dužeg vremena, pred vama su sada dva nova projekta?

Nebojša Glogovac: Očekuje me snimanje novog filma Raše Andrića “120 sa 80”. Ista je ekipa kao u “Munjama”, isti producent, Zoran Cvijanović i ostali i biće to nešto veoma zanimljivo. Takođe, spremam i ulogu u “Molijeru” Dušana Jovanovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Često kažete da vrhunski čin glume u vama izaziva strahopoštovanje, a jednom ste rekli da vas je fascinirao ruski glumac koji je, igrajući Miškina u “Idiotu”, završio u ludnici...

Nebojša Glogovac: Da. To je kada hoćeš da stvar pogledaš apsolutno, pa se pitaš: “Šta ja radim ovde, gde mi idemo sada, kuda to vodi, šta je cilj?” Glumac treba da se pretvori u nekoga i da dočara dešavanje koje kazuje nešto. Kada preuzmem lik, onda više nemam nikakve veze sa Nebojšom Glogovcem, već postajem taj neko. To je kompletan posao, to je tek završen posao kad se pretvoriš u njega, kada zaista nemaš u glavi neki špajz koji će da ti kaže: E, ti si ipak Nebojša, onaj odande, iz Trebinja i Pančeva ili tako nešto. U toj priči nema vraćanja nazad. U mojoj glavi to je mit, nešto što je jako teško dostići ili skoro nikad. Ali kao uzor, kao daleki cilj je vrlo korisno. To je jedna visoko postavljena letvica preko koje moraš još više da skočiš da bi je preskočio.

Ali, gde je onda ona linija svesti na kojoj se zavesa spušta i kako se vratiti iza nje?

Nebojša Glogovac: Zavesa se spusti svake večeri i svi ti glumci odu svojim kućama, svojim problemima i veseljima, svom običnom životu. To se događa svaki dan. Ali je mnogo ređe da se pretvaranje – stvarno dogodi.