Srdjan Dragojevic je otisao iz zemlje pocetkom godine nakon saznanja da vise nece moci da snima filmove. Nekoliko meseci proveo je u Njujorku, a sada je privremeno u Los Andjelesu. Privremeno, jer planira da se vrati nazad u Njujork. "Los Andjeles je udoban za zivot, lepo je ici na plazu u decembru. Naravno, i citava ‘filmska nacija’ je ovde, imam priliku da upoznam neke ljude sa kojima cu mozda saradjivati, upoznajem producente koji su zainteresovani da rade sa mnom ali i sa Miramaxom, i nude mi scenarije u nadi da cu se za njih zainteresovati i plasirati ih u Miramax", kaze Dragojevic.
"Medjutim, ima i gadnih strana na koje Evropljanin tesko moze da se navikne -dosadno je i osecaj izolovanosti je strasan. Kao u jednom romanu Isaka Asimova koji se desava na planeti gde su distance toliko velike da ljudi ne komuniciraju fizicki vec samo videofonom. Covek mora da sedne u kola i vozi se do mesta gde ce da proseta... strasno! Osim toga, pomalo mi i smeta sto su svi u filmu i oko filma i naravno – samo se o filmu i prica. To je fascinantno u pocetku, a onda pocne aktivno da ide na zivce. Sve sam ja to znao ali – ostati odmah u Njujorku je na neki nacin linija manjeg otpora, to je grad koji je bukvalno kao ‘high-budget’ Beograd, ista atmosfera, ljudi nadrkani, niko nikog ne postuje, nema ono lazno – ‘Hiii!’ sa izbeljenim zubima. Medjutim, Njujork nema zaista veze sa zemljom u koju sam dosao na ‘studijsko putovanje’ i koju bih zeleo da upoznam, mislim na onaj kongloamerat svega i svacega koji se naziva ‘Americana’." 

Vreme: Mozda se mogu naslucivati i nagadjati razlozi zbog kojih si otisao, ali je to pitanje ostalo bez odgovora: sta je, zapravo, bio glavni motiv tvog odlaska? 

Dragojevic: Motiva su dva – snazniji od njih predstavlja saznanje da u svojoj zemlji necu biti u mogucnosti vise da radim dok je ovaj rezim na vlasti (sve to pomesano sa umorom i gorcinom u ustima zbog svesti o gomili stracene energije). Drugi motiv je izuzetno zanimljiva ponuda Miramax Filma da sledece dve godine radim za njih, tj. da potpisem nesto sto se zove first look deal, sto ukratko znaci da sam obavezan da prvo njima dajem sve sto me zanima da radim (moje ili pak tudje stvari cija se autorska prava mogu otkupiti). Ukoliko se to njima ne dopadne, slobodan sam da to ponudim i nekom drugom producentu. Istovremeno, oni meni daju materijal (price, knjige, scenarije, pa i vec snimljene filmove za moguci rimejk) koje procenjuju kao materijal dobar za moj "senzibilitet". I to medjusobno "nudjenje" traje dok se ne zaustavimo na necemu sto odgovara obema stranama. Znaci, jedan dosta opusten odnos koji mi pomaze da se osecam prijatno ovde, osim kada "proradi" secanje na prvi motiv odlaska te pocnem da se osecam kao klasican "pecalbar". No, cak i to je u redu, ponosan sam sto sam jedan od nekoliko stotina hiljada ljudi sa podrucja ex-Jugoslavije koji su pobegli od rata, geta i svako od svog "malog firera". I lep je osecaj da ta "Juga" jos uvek zivi medju emigrantima ovde "napolju", svuda u svetu gde sam bio. Pa i ako manjka Slovenaca i Hrvata, uvek se nadje neko iz "nasih redova" da ih zameni, pa da budemo "kompletni", sa sest republika i dve pokrajine i nekadsnjom "dinamikom" koja je davala sarm toj zemlji.