U predstavi „Brzina tame“ koja preti da bude medaljon beogradskog repertoara, ulogu Edija igra sve popularniji glumac Ivan Bosiljčić. Publika ga poznaje iz predstava „Kis mi Kejt“, „Cigani lete u nebo“ , „Čikago“ i drugih, TV auditorijum iz Pavićevih serija, oprobao se kao filmski glumac i u italijanskom filmu „Splin“ Luiđija Barberija. Bije ga glas da je veliki šarmer, zavodnik i miljenik mladih dama.
- Mladić koji je bez svoje volje i krivice veoma mračan. Maturant koji u sebi ima više nezadovoljstva i izgubljenosti nego radosti. „Brzina tame“ govori o posledicama rata, u komadu je konkretno reč o vijetnamskom, ali su to univerzalne muke koje se odnose na svaki rat. Moj lik je primer kako se te posledice prenose kao geni na dalje generacije i ko zna gde će to otići. Rat se ne završava povratkom vojnika s ratišta. Nažalost, posledice su mnogo trajnije. Edi je druga generacija, dete ratnog veterana. Izgubljen i anksiozan, upakovan u telo zdravog, pravog, lepog američkom mladića. Problem je i u tome što je prepušten sam sebi. Dobri roditelji bi tu mogli biti od pomoći ali i oni su, da kažemo, oštećeni. Dakle, posledice idu i unapred i unazad, u svim smerovima i nesagledive su. Uostalom, imamo to i izvan pozorišta.
- Pa, nama je priča o ratu i njegovim posledicama bliža nego Amerima priča o Vijetnamu. Aktuelno do bola. Pogledajte to nasilje svuda oko nas, u porodici, na ulici, od onih od kojih se to ne očekuje, od osnovaca... Izgubljenost mladih generacija.
- Nedostatak radosti, veselosti a ponajviše smirenosti. Ne govorim o prirodnom mladalačkom uznemirenju i ustreptalosti. Ne, reč je o obeshrabrujućoj neizvesnosti od te nadolazeće brzine tame. Ne možemo da ne vidimo tamu, ni da ne osetimo kojom brzinom nam preti proždiranje - to ubija mladalačku brzinu. Ali, moramo da se borimo. Samo je u borbi izlaz, u borbi i nepristajanju.
- Priznajem da sam priželjkivao ovakvu ulogu, ulogu koja će mi omogućiti da, nazovimo to tako, produbljujem sebe i kao glumca i kao ličnost. Istina, i u svim drugim žanrovima koje radim trudim da proniknem u lik i što upečatljivije ga obojim. Ali, Edi me duboko rastresao i naterao da uđem u taj mrak.
- Bio sam fasciniran Dugalićevom izvedbom kneza Miškina. Taj neobični, na svoj način, uporni svojevrsni borac sa vetrenjačama mi je blizak. Mada, moram priznati da mi više prijaju likovi koji su daleko od mene lično.
Nosi li etiketu zavodnika?
- Kad vam zalepe etiketu, gotovo ste nemoćni. Ljudi me tako procenjuju. Svestan sam da kao neko ko se bavi javnim poslom moram da pristanem na procene. Ali, zaista se ne osećam kao neki bogzna kakav zavodnik.
- Evo, i Stiv Tešić, oskarovac, vrstan dramski pisac, bavio se i rvanjem. Bio je čovek koji je tražio načine za borbu protiv opštih i ličnih problema i nepravdi. Jedan od načina je bila i ta fizička spremnost, top forma. Smatram da svaki čovek danas treba da bude i intelektualno i fizički u punoj formi, da radi na sebi i da bude spreman za borbu. Dakle, u skladu sa tim se i ja trudim.