Jedna od najzgodnijih domacih glumica mladje garde, Marija Karan paznju na sebe skrenula je ulogom u filmu 'Kad porastem bicu kengur'. Pred kraj 2004. godine dozivela je i drugu filmsku premijeru u filmu 'Jesen stize dunjo moja'. Ako se uz to doda i uloga u hit predstavi 'Koju igru igras', onda je za nju 2004. godina bila i te kako uspesna. Koliko je ona sama zadovoljna sledom dogadjaja u minuloj godini, prica:
Marija Karan: Ta godina je meni bila najznacajnija u zivotu. Iako mlada i nepoznata publici, uspela sam da snimim dva filma i da docekam u istoj godini obe premijere. Igrala sam dve predstave, oprobala se i na televiziji, i zaista sam imala pune ruke posla. Nisam tokom godine imala vremena ni da se odmorim, razmislim o bilo cemu, jer je mi je dolazio posao za poslom. Uspela sam i da zavrsim trecu godinu akademije i upisem cetvrtu. Tako da je meni ova godina bila jako znacajna, a vec se prijavljujem da i naredna bude takva.
Kazu da za glumca nije dobro da u isto vreme krene na film, u pozoriste i na televizuju, a ti si upravo to uradila?
Marija Karan: Za glumce vazi i ona prica da nikada ne treba raditi dva posla u isto vreme. Da sam se time rukovodila kada sam dobila pozive za filmove, posto su se oba filma snimala u isto vreme, ja ne bih uradila te dve uloge. Izazove treba prihvatati oberucke i mislim da glumci kod nas nisu vise u stanju da se olako odreknu bilo kakvog posla, jer je ponuda uloga prilicno skromna.
Poznato je da kod nas vecina glumaca tesko živi. Koliko su ti starije kolege ogadile posao tim tuznim pricama?
Marija Karan: Nisam ja nesto mnogo tih prica slusala, a za glumca je najgore kad ima prazan hod i kad nista ne radi. Mislim da svi mi naucimo isti zanat, a onda je na svakome od nas kako ce se kroz zivot snaci. Tek sam pocela svoju pricu, sve ovo mi jako prija i tesko da iko moze da mi ogadi ovaj posao bilo kakvim pricama.
Sta mislis o glumcima koji decenijama govore o
umetnickim vrednostima posla, a onda snime najbanalniju reklamu za kafu ili pivo?Marija Karan: Oni to naplate, a verujem da im to ne prija! U ovom poslu nema mnogo toga u Srbiji, sem neke popularnosti koja se ne maze na hleb. Niko glumca sutra nece pitati da li ima para da prehrani porodicu, i zato se svako mora snaci na svoj nacin. Sto se umetnickog dojma tice verovatno je najlepsi period na pocetku karijere kad sanjas da ce sve tako biti. Ja sam sanjala, ali
postajem sve realnija.
Koliko si često o sebi slusala komentare tipa cim je lepa, sigurno je glupa?
Marija Karan: Naravno da sam se s takvim pricama susretala, ali ja sebe ne dozivljavam ni kao lepu, ni kao glupu. Ja nemam nikakav problem s tim pricama i mislim da ljudi koji tako govore o drugima imaju mnogo veci problem. I verujem da su takvi ljudi u manjini.
S kojim od braće Trifunovic je bilo teže, odnosno lakse igrati na filmu?
Marija Karan: Sergej i Bane su dve potpuno razlicite licnosti, a filmovi su zanrovski takodje potpuno raztliciti. Saznala sam da u 'Kenguru' igram sa Sergejom, a dve nedelje kasnije da igram s njegovim rodjenim bratom u drugom filmu. Bilo mi je interesantno i lepo da igram s njima, a zanimljivo je da u 'Kenguru' igra i njihov otac Tomislav Trifunovic, tako da sam bila partnerka gotovo citave porodice Trifunovic.
Da li osecas na licnom primeru da se muskarci plase lepe i poznate devojke?
Marija Karan: Pa, primecujem nesigurnost! Ne znam sta je u pitanju, neki od njih se ponasaju arogantno, pa na taj nacin kriju svoj strah. Nemam problema u komunikaciji s ljudima, a kad se neki mladic uzvrpolji i kad se zbuni to moze da bude jako slatko.
Sta muskarac treba da uradi da bi te oborio s nogu, ako izuzmemo saplitanje?
Marija Karan: (Smeh) Mora da zna barem jedan Sekspirov sonet, da je neposredan i
da brze misli od mene! Ta kombinacija mi je jako zanimljiva. Ja znam jednog takvog!