 |
 |
 |
 |
 |
SAN KOJI SREĆAN SANJAŠ SAM
Sve kao da je živo,
svi kao da su tu,
sve k'o da nije tiho,
nek' je to prvi put.
Sve kao da je staro,
i sva ostrva su tu,
i da nije što je bilo,
kao - ti imaš san.
San koji srećan sanjaš sam.
Jutro je.
Teška noc.
Olovne noge
nose poluživu stvar
kroz dvorske odaje.
Jutro je.
Privatan posed mrtvog trgovca
u rukama tog zlikovca
bez osećanja.
Jutro je,
srebrni znoj na čelu gospodara.
Budi svoga psa cuvara.
Jutro je,
i spremljen mali oglas
"prodajem il' menjam sebe"
davi se i lice grebe.
Jutro je.
Ljudi bez imunosistema
pale vatre,
greju svoja gola mokra tela.
Jutro je.
Hrabar si ubij sebe,
poždr'o si sve tuđe grehe.
Sve kao da je živo,
svi kao da su tu,
sve kao da nije bilo,
kao - ti imaš san.
San koji srecan sanjaš sam.
NAJDUŽI JE POSLEDNJI SAT
Blediš, čekaš, slike su brze,
tvoj maleni ekran sve njih ne može da primi.
Najduži je poslednji sat.
Nervozno se trzaš, lomiš prste
i bilo bi ti lakše sve da znaš da neće biti.
Al' možda se i dogodi...
Tvoj poraz nije ogroman, a povratak je realan,
precrtavao ili ne sve svoje zakletve i slike.
Najduži je poslednji sat.
Putevi su predugi, seku se i srešcemo se,
nasmeši se, pokloni se i reci da se kaješ.
A možda se ne dogodi...
Ja nisam bitan lik u tvojoj ver(e)ničkoj priči
i ko je koga stvorio i ko na koga liči...
Najduži je poslednji sat.
Svi mi ovde nekog čekamo
da nam kaže koga čekamo.
Pa možda taj i pogodi...
I uzalud čekaš, tvoj prevoz neće doći.
On je odavno bio ovde, mi se rodili nismo.
Bio,
video,
pobegao.
I svima je jasno - put završava jamom,
duboko u nju tonemo, al' smrdimo do neba.
Ni on neće da nas izvadi...
Ja ne mogu da pobegnem od tebe.
1228 (zečevi beli)
Vrebam ko smuk iznad grotla.
Nečujno provodim sate.
Crveni rez ispod oka,
sve glupe rane se pamte.
Miluje svetlost sa neba,
miholjsko cedi se leto.
Ukraden plen s dna dubine,
kida ga mršavo pseto.
SeĆanja naviru sama,
Brzo, ko zečevi beli...
Stoji na kaljavom drumu,
bori se s jačim od sebe.
U mestu hoda mašina.
Smeje se klizava glina.
Mesec mu sija na muku,
Čeka na red, pa nek traje.
Sipam mu duvan u ruku,
produžen život klima,
odlazim dalje...
SeĆanja naviru sama,
brzo, ko zečevi beli...
Stižemo. Teret se spušta.
Vesela kapija žuta.
... I sitan kamen pod gumama krza...
... I lišce kreće da šušti.
Zastajem, leda me bole.
Izuvam bokal pun vode.
Svaki put isti ritual.
Igra završava ovde...
...gde sećanja naviru sama,
brzo, ko zečevi beli...
ZVEZDANE STAZE
Laganim tempom proces truljenja hoda.
Hrabri heroji preko leševa gaze
zvezdane staze.
Milina pogledati vesela lica,
lutaju psi, a nigde šintera nema.
Raspad sistema.
Mizantrop ćuti, nema ništa da kaže,
1 satira umire u bedi i jadu -
- potpuni stranac u rođenom gradu.
Samo se mrtav ovde ne plaši nikog,
ali se ne seća ni imena svoga.
Sa verom u koga?
U rezervatu, ali ne blizu kraja.
Kuje se plan za vaskrs.
Simbol se ljubi.
Umri il' ubi.
Širenje optimizma teče po planu,
žene su trudne - biće svežih vojnika.
Predivna slika.
Da li je jebeno moguće?
RASKORAK
Stojim mesecima krišom
i posmatram nebo
- ne zove me.
I ne žuri sat,
nego ne stižem ja
da zakasnim bilo gde.
A ako ostanem,
moraću dalje...
Pozdravljam sudbinu,
nehajno mašem i znam
- kasno je.
Teško je preći tu crtu,
izgrizene usne
brane se ćutanjem.
A ako ostanem,
moraću dalje...
Nehajni građanin
posluje s toliko volje.
Krade presitne novce
i steže svoj sluzavi osmeh.
Sujeto dvopolna,
lažeš da ženskog si roda.
Gadim se.
Nemoćan,
pljujem na sve svoje snove.
A ako ostanem,
moraću dalje...
ZORKA
Mali grad, u njemu čudna fabrika
i dve tri ulice što seku se kod pošte.
Dim iz usta, hladno je,
vrele ruke tresu se.
Od straha ja zaustavljam korake.
Žedni krvi, mladi divovi u uniformi
i okovan u gvožde izlazi moj drug...
Prilazi mi čovek žut od besa,
Traži, ja mu dajem,
pita, ja mu kažem.
"Žao mi je,
ja te stvarno ne razumem."
Ćutim, mislim,
teško vreme, male plate...
...ljuti su na sebe same,
pa sve biju bez koncepcije...
Ma nek' rade svoje, živ da ostanem ja samo,
ima dana, proći će i vreme mladih partizana.
"Ne tuci me, čiko.
Naći ću te kad porastem.
Ne tuci me, čiko,
naći ću te kad porastem,
sigurno".
Urlaj...
"Ja te stvarno ne razumem."
BLENTOSTAMIN
Nedelja.
Ne jedem, ne pijem,
smrdim, trulim, raspadam se,
dišem,
dakle - živ sam.
Javio se đavo da ne dolazi po svoje,
šalje glumca amatera koji upravo mi ulazi u stan
(da se setim da postoji).
- Zdravo -
- Dobar dan -
gornjom polovinom tela
ja ga pozdravljam,
ali se ne sećam odakle ga se sećam
(ima vremena).
Moj prijatelj,
ljubomorni pas po zanimanju
mi drži kraći kurs o pristojnom ponašanju.
Sedim na krevetu,
ćutim i vrebam,
lovim davno pobegle rečenice
po vazduhu i čekam.
Čekam odjavnu špicu sa grčem na licu,
u nadi da smo konacno
isplatili račune jedan drugome.
Zdrobio sam flašicu od lekova
i pojeo je kašikom u slast, za predjelo,
za ručak imam sebe,
za večeru šta ostane od ručka.
I sad čekam radni učinak.
Onaj ko preživi pričaće mi
šta se stvarno desilo u nedelju.
Doći ce dan
kad ću prestati da brinem
zašto bolnice su pune finog sveta...
U KRTOGU
Guše se ljudi zbijeni u krtogu
i čekaju da sunce sine,
da im snagu da da žive.
Al' nikog nema da im kapke otvori,
da pokaže im oblak
što im sunce zaklanja
da kaže da nije spas u "njemu".
Sve im je brige nemi strah pokosio,
navijaju da život prođe
da sam spadne teg od tuge.
Sam Bog da dođe ne bi ih ubedio
da svaki put je bolji
od tog polumrtvog sna.
Da nije spas u "njemu",
da nije spas u "njoj".
Samo se deca smeju
jer još ne znaju
da treba da porastu,
i da drugi izbor nemaju.
A mrak je prepun
potpune izvesnosti
i možda potrebna je laž
da poveruju,
kad već znaju
Da nije spas u "njemu",
da nije spas u "njoj".
ARMATURA
K'o beton tvrd,
tvoj život
mlad a sed.
Ispod činije za bedni, polovni svet.
Kosom preko lica kriješ pogled svoj,
da ne gledaš i da te ne vide.
Sanjam te, gorim,
sanjam te, bojim se.
Spasi me.
Urlik koji vetar nosi ko zna gde,
a znam da me niko ne čuje.
Hrabar, taj od straha postajem.
Telo moje snagu grudi spoznaje.
Sanjam te, dođi,
sanjam te, bojim se.
Spasi me.
Ispod kolena mi gori grad.
Oružje je sveto oruđe,
njime čovek menja reljef.
Temelj armiranih duša klati se,
curi pesak, tonemo u podrumu pustinje.
Sanjam te, molim,
sanjam te, topim se.
Spasi me.
Iznad prozora crni dan je.
PROTIV SEBE
Težak san, tihi korak
mrtav mrak, curi oblak,
beskućnik koji traži
zbir znakova po prašumi.
A tvoje ruke su nežne,
lako spuštaš ih na mene,
tvoje reči su jasne,
samo treba da ti verujem i proći ce.
Ja ih nikad ne bih sanjao,
ali neko tera me na to.
Nemam izvor svetlosti,
na vidiku samo mrak.
Crna krpa preko očiju,
ja se plašim da je skinem.
Nema razloga za bolji svet,
sve što smislim stvorim ga za sebe,
al' protiv sebe...
Ja dobro znam šta radim,
al' ne znam zbog čega
sve dobija drugu boju i miris.
Koliko puta sam krenuo iz početka
i stigao do istog prokletog mesta.
Moje vreme prolazi
i nemam ga još mnogo.
Moje vreme prolazi,
a ništa nisam stigao da naplatim.
Strah ili strepnja,
kradem ti misli,
radim protiv sebe.
BELTAINE
Pitanje je zašto
nemaš slovo ti
na izvoristu svojem
sa srećnim brojem?
Odgovor ne znam
čekam neobrijan
mamuran i prazan
da mi daš.
Vreme ne postoji
postoje koraci,
a koraci su dugi
il' su kratki.
Slep na slobodi
kao krv u vodi
koja večno roni
bori se za smeh.
Sijaju oči
beli kamen u plićaku
led se znoji
bol ne postoji.
SUDOPERA
Baš je tužan ovaj dan.
Iza mene leže sećanja.
Ispred stoji čovek sam.
Okrenut je leđima.
Tako tih i spokojan.
Tako jak i opasan.
Svetloplavi okean.
Prljava sudopera.
I po njemu ljuska plovi.
Ala gladna novih lutanja.
Gde će stići, šta ce biti?
Raste voda - tone obala.
Život je izlečiva bolest.
Treba samo malo napora.
Iznad neba plače zvezda.
Uzalud je sijala.
Baš je tužan ovaj dan.
Iza mene leže sećanja.
Ispred stoji čovek sam.
Okrenut je leđima.
Pored njega žena kleči.
Ona plače, on je vešto teši
Moralo je da se desi.
To je proces, nije sudbina.
On zna.
On ubija.
Dok pali cigaretu svecom,
Uživa.
FINANSIJSKA KONSTRUKCIJA
Nestajem i to je sve.
Sekundara se muči.
Gutam trokraku bez straha,
sasvim siguran u sebe.
Ne budi me dok umirem,
jer smeta mi kad placeš.
Tvoje suze osmeh traže,
ja ne mogu da ga nađem.
Poseti me, podseti me
na priče iz davnina,
dok sam verovao ljudima
i plašio se neba.
Finansijska konstrukcija
je pogrešna, sve pada.
Poraz preplaćenog stiha,
Dve-tri reči, jedan ton,
i zbogom...
KOMA
Dugo ja živim u epruveti,
neko me mrzi, pa mi se sveti.
Moje su reči koferi prazni,
ne znam šta želim.
I niko sada ne može da zna
šta stvarno osećam ja.
Ti se bojiš.
Ti se bojiš
da ne povrediš glavu.
Ja te molim da mi pokloniš
jedan osmeh pre odlaska.
I niko sada ne može da zna
šta stvarno osećam ja.
Sunce odavno prepreke lomi,
oblačan dan je korak ka komi,
curi niz lice jeftina suza.
Voz u daljini, vetar ga vodi,
odlazi neko drag, ka svojoj sreći.
Slobodan čovek u svojoj vreći.
Budi se.
Budi se dugO...