 |
 |
 |
 |
 |
Željko Bebek
Rodjen je u Sarajevu 16. decembra 1945. godine. U to vreme, neposredno posle
oslobodjenja, na radiju su emitovane samo narodne i meksikanske pesme. Jedna od
njih mu je zapela za uho, pa je na usnoj harmonici, koju je negde iscackao,
naucio da svira "Mamu Huanitu" iz filma "Jedan dan zivota", pa je cesto
zabavljao mamine goste. Zasluzeni komplimenti bili su mu prvi honorar u zivotu.
U trecem razredu osnovne skole napustio je usnu harmoniku i uspeo da se izbori
za mesto mandoliniste u skolskom orkestru. U stvari zeleo je da bude gitarista,
kako bi uz instrument mogao i da peva. Ali, nastavnik se nije slozio. Uputio ga
je da najpre ovlada tajnama mandoline i dozvolio mu da je nosi kuci, ustimava i
po svom ukusu vezba. Zeljko se snalazio tako da je ulazio kroz prozor u stan
dobre zene iz susedstva i koristio svaki trenutak njenog odsustva da nauci nesto
novo na gitari. Ona je znala da ima tajnog gosta, ali je shvatila koliko malom
susedu znace ta druzenja s gitarom i nije se protivila. Bio je marljiv i uskoro
je postao najbolji mandolinist u skoli, pa je tako stekao pravo na gitaru.
Izbacili su ga iz hora jer je dobio napade smeha gledajuci kako ostatak tima
skladno otvara i zatvara usta ("kao ptici u gnijezdu kada im lastavica donese
hranu"). Zamoljen je da karijeru nastavi kod kuce.
Na putu do kuce prolazio je pored muzicke skole, ali nikada nije svratio unutra,
jer nije mogao da shvati kako trombonisti mogu godinama usavrsavati dva tona.
Potom se nasao u izvidjacima i zabavljao ih na logorovanjima, najpre domacim
zabavnim pesmama, a onda je poceo da uci engleski kako bi sto pre savladao
repertoar Paula Anke.
Imao je sesnaest godina kada je prvi put zasvirao u bendu. Zabavni klub Druge
gimnazije zvao se "Eho 61" i tu je upoznao Kornelija Kovaca, Zorana i Fadila
Redzica. Kasnije se preselio u Aktiv saveza omladine Centar i nastavio da svira
sa Redzicima sve dok Fadil nije presao u "Indexe". Naisao je Edo Bogeljic i
postavio mu uslov: ako kupi dobru gitaru - mesto u "Kodeksima" rezervisano je za
njega.
Sa "Kodeksima" je ostao mnogo godina i prosao pola juzne Italije. Ostavivsi
drugove u Napulju vratio se u Sarajevo i ponovo s Edom Bogeljicem osnovao "Nove
kodekse". Ali oni nisu bili dugog veka. U leto 1971. svirali su u Vrsaru, svake
veceri pred sve manje publike. Zeljko, koji bi na svirci zaradio jedva da plati
najam pojacala, poceo je da razmislja - ima li takav nacin rada uopstee smisla?
Postavio je ultimatum. Ili ce "Kodeksi" raditi tako da zaradjuju, ili on vise
nece raditi s njima. Razmisljali su sta da ucine da zainteresuju publiku, ali
nisu nista smislili. Trebalo je sesti i napisati pesmu na nasem jeziku, a oni su
smatrali da je to glupo, jer nista ne moze biti bolje od muzike sa stranih
ploca. U decembru 1971. Zeljko je dobio poziv da se u februaru iduce godine javi
u vojsku. Posle oprostajnog koncerta u Domu mladih, "Kodeksi" su zauvek prestali
sa radom.
U januaru 1972. formalno se vratio u grupu "Jutro". Mesto vokalnog soliste ceka
ce ga do povratka iz vojske. Potom je sa "Bijelim dugmetom" uleteo u slavu, da
bi je napustio u aprilu 1984. godine nakon, kako mu se cinilo, uspesnog solo
albuma "Mene tjera neki vrag". Krajem 1985. pokusao je da se vrati na scenu
autorskim albumom "Zeljko Bebek i Armija B", ali ga je neuspeh turneje opredelio
za povremene nastupe u disco-clubovima uz matrice svoje bivse grupe.
Po izbijanju rata se preselio u Zagren gde je oformio Bebek Band i nastavio
karijeru.