Uvod
U Sarajevu je krajem
sezdesetih godina u postavi: Edo Bogeljic (solo gitara), Zeljko Bebek (ritam
gitara), Ismeta Dervoz (vokal), Goran Bregovic (bas gitara), i Lucano Paganotto
(bubnjevi), nastupala grupa "Kodeksi". Popularnost su odrzavali pre
svega aktuelnim repertoarom. Nedeljom uvece snimali bi najnoviju top listu
"Radio Luxembourga", tokom sledeceg dana je marljivo uvezbavali, i vec
na sledecem nastupu svirali najnovije svetske hitove. Bili su naklonjeni cvrstom
rocku, muzici Jimmya Hendrixa i sastava "Cream" i uzasavali se
viseglasnih melodija koje su u to vreme bile zastitni znak "Cicka" -
benda u kojem su glavne zvezde bili Zoran Redzic i Milic Vukasinovic. Ovakva
orijentacija im nije donosila bog zna kakve prihode i Bebek je smatrao da je
bolje podilaziti publici pa zaraditi neki dinar nego tvrdoglavo ici napred bez
ikakve koristi za dzepove.
Letnji nastupi u Dubrovackom "Splendid Baru" 1969. godine znacili su
oprostaj od rokerskog repertoara. "Cream" i Hendrix zamenjeni su i
slatkim baladama za pocrnele nemacke gradjane na privremenom odmoru u
Jugoslaviji. Bregovic je u to vreme poceo da oseca instinktivnu potrebu da bude
odgovoran prema samom sebi i prestane da cini suvisne kompromise sa zivotom.
Nije mu bilo svejedno sto mora izlaziti na binu izmedju dve striptiz tacke - to
nije pisalo u knjigama o rock’n’roll-u. Ali stariji i iskusniji Zeljko
strpljivo je objasnjavao, da ce u poteru za slavom krenuti nesto kasnije, kada
se malo potkrepe lovom.
Pojava izvesnog Italijana Renata Pacifika i njegova ugovorom precizirana zelja
da vidi "Kodekse" u svom "Royal Klubu" u Napulju, poremetila
je sve planove i na neki nacin zapecatila njihovu sudbinu. Jednogodisnji boravak
u Italiji omogucio im je da konacno shvate sustine muzike i povratnu promenu
sredstava za rad koja ce, dolaskom Milica Vukasinovica, postati sredstvo za
izrazavanje.
Stidljivi
Bebek
Pred polazak u Napulj
obnovljeno je gradivo "Creamovaca" i Hendrixa. "Kodeksi" su
se spremali da fasciniraju Italiju. Pacifiko ih je slusao tri veceri za redom i
onda ih ljubazno zamolio da se vrate muzici koju su svirali u Dubrovniku.
Poslusali su ga i sve do leta 1970. vazili za jedan od najboljih animir-bendova
u Napulju i ostalim turistickim ostrvima - Kapriju i Iskiji. Jos pre isteka
prvog dvomesecnog ugovora Bogeljic se vratio u
Sarajevo
, Goran je presao na gitaru, a basa se prihvatio neki italijanski muzicar kome
se danas vise niko ne seca imena. Pocetkom leta otisao je i on, pa je poziv
upucen Zoranu Redzicu.
Zoka je stigao s Milicem Vukasinovicem, sto je znacilo da je za Paganotoa posao
zavrsen i da mora da se vrati u
Sarajevo
. Micu niko nije mogao prepoznati: nije pusio, nije pio, nije govorio, nije jeo,
samo je drzao palice i svirao, po stolovima, jastucima, koferima. Uvece bi
pustio Zeljka da otpeva uvod u neki blues, i onda pocinjao sam da peva i polako
odvlaci svirku u bugi, koji bi potrajao citavih 45 minuta, dok se svi, po
nekoliko puta, ne izredjaju u solo deonicama. Bio je to njegov nacin da istisne
Zeljka iz grupe. Ostali su mu slepo verovali i polako se poceli udaljavati od
svog dojucerasnjeg vodje. Otkrili su cari sviranja u troje i naterali ga da
ostavi gitaru. Zeljko je onda poceo da se dokazuje kao pevac i pokusavao je da
pronikne u vokalne manire Roberta Planta i Iana Gillana. Glas mu je polako
menjao boju, ali dobijao je sve manje prostora za istrazivanja. Kad je najzad
uhvatio talasnu duzinu svojih prijatelja bilo je vec kasno: oni su ga vec sasvim
odbacili. Odlucio je da se vrati kuci.
Jutro
ce promeniti sve
Jednog jutra, Zeljko je uzeo
svoju gitaru i pojacalo, odneo ih na stanicu i poslao u
Bari
, a uvece je posao za njima. U Sarajevu ga je cekao Edo Bogeljic s ponudom da
obnove "Kodekse". Pristao je, i za Novu Godinu 1971. ucestvovao u
obaranju svetskog rekorda u neprekidnom sviranju. Od ukupno 32 sata Bebek je cak
23 proveo skrivajuci se iza pojacala. Bio je strasno stidljiv, a ova ce ga
osobina drzati jos dugo vremena. Bregovic se seca da su 1974. na snimanju prvog
albuma "Bijelog Dugmeta" morali da navlace zavese preko prozora
kontrolne sobe kako bi se Zeljko sakrio i zapevao kako zaista ume.
Bebek se vratio kuci a trio koji je ostao u Italiji, promenio je ime u
"Mica, Goran i Zoran" i zavrsio kao dugokosa atrakcija na svadbama u
okolini Napulja. Pod novim imenom nastupali su i po povratku u Jugoslaviju, pa
su stekli renome "najzapustenijeg benda na terenu" (Bregovic), ali i
status kult -grupe. Bili su veoma improvizatorski bend i izlazili na binu bez
programa, pa cak i bez jedne jedine jasno definisane forme. Goran je bio uveren
da su, u tom trenutku, bar godinu dana ispred svih ostalih bendova u zemlji.
Ipak odrzali su samo nekoliko svirki. Pred kraj leta 1971. Mica je odlucio da se
preseli u
London
.
Tih dana, cinilo se da ce sve aktere italijanske avanture prekriti veo zaborava.
Posle jednog fizickog napada na trio u kojem su Micu vukli za kosu, Zoranu oteli
kaput a Goranovu sobu zasuli kamenjem, Mica je ubrzao put u Englesku, a Goran i
Zoran posvetili su se studiranju. Zeljko je i doslovno okacio gitaru o klin,
ozenio se i cekao da dodje vreme za odlazak u vojsku.
Goran je upisao filozofiju u nameri da "sazna odgovore" i shvatio da
ce tako samo, zapravo, doci do novih pitanja. Pomirio se sa situacijom i
prihvatio poziv Ismeta Arnautalica da zajedno oforme grupu "Jutro". Tu
se zavrsava jedan period, i pocinje…’’Bijelo Dugme’’.
Takmicenje
za ritam sekciju
U prolece 1973. situacija u grupi je sledeca:
trojka Bregovic, Bebek, Redzic poznaje se godinama. Sento, koji ce do kraja
godine biti izbacen iz "Pro Arta" sedi na bubnjarskoj stolici, a
Bregovicev i Redzicev vrsnjak Vlado Pravdic, po prirodi pouzdan decko, povremeno
saradjuje s grupom jos od njenog samog pocetka. Oseca je kao svoju, i jedini je
raspolozivi orguljas s "Hammondom". On ce tog leta biti Bregovicev
glavni saradnik na pripremi novog materijala. Kako zbog nedostatka opreme otpada
svirka na moru, Pravdic zaradjuje s "Indexima" u Baskoj Vodi, a Goran
koji letuje kod majke u Gradcu, dolazi kod njega da razgovaraju i pomalo rade.
Goran svira teme na gitari, a Vlado ih skida na orguljama i zapisuje na notni
papir. Tom prilikom nastalo je mnogo pesama koje ce "Dugme" kasnije
uvrstiti u svoj repertoar, a ova saradnja donela je Pravdicu nekoliko
aranzmanskih tantijema na prvim singlovima.
Sento i Zoran oterani su iz grupe pocetkom leta. S obzirom da su vec okusili
slavu, bilo im je naporno da krenu iz pocetka, i dolaze na zagusljive probe,
umesto da piju pivo i jure za curama. Sentin entuzijazam naglo je splasnuo posle
neuspelih pregovora sa "Jugotonom" oko eventualnog izdavanja singla.
On je tom prilikom nastupio kao bivsa zvezda "Pro Arta", ali bez
rezultata. Usput je polako odvlacio Redzica na svoju stranu, pa je posle jedne
zestoke svadje sa Bregovicem "Jutro" ostalo bez ritam-sekcije, sto je
bila neugodna cinjenica s kojom je Brega morao da se suoci odmah po povratku u
Sarajevo
. U trenutku kad eventualnim novim clanovima nije mogao ponuditi nista vise od
napornog rada Zoranovo i Sentino mesto nije bilo lako popuniti.
Vikend-tezga u "Skenderiji", donela mu je Ipeta
Ivan
dica iz grupe "Rok", ali se problem basiste cinio neresivim. Ivica
Vinkovic koji, zbog prijemnog ispita, nije putovao s "Ambasadorima" u
SSSR, pridruzio se "Jutru", ali ih je napustio vec nakon nekoliko
svirki, i vratio se u svoju maticnu grupu, zatrpanu novcem od visemesecne
turneje. Zamenio ga je Jadranko Stankovic. Ali Vinkovic je ipak ostavio izvesne
tragove u grupi. Krajem godine snimio je bas-deonice u pesmama "Top" i
"Ove cu noci naci blues", koje ce se kasnije naci na prvoj ploci
"Bijelog Dugmeta".
Zatvorena
vrata studija
U septembru 1973. grupa se kretala u zatvorenom
krugu iz kojeg kao da nije bilo izlaza. Da bi se bilo koji bend odrzao na okupu,
potrebno je da ostvaruje odredjene prihode. Da se dodje do novca treba biti
uspesan, a visinu uspeha odredjuje publika na osnovu kvalitete ploce. A ploca je
od "Jutra" bila nedostizno daleko. Zahvaljujuci Ismetu Arnautalicu,
sva vrata u Sarajevu bila su im zatvorena.
Po
njegovom nagovoru, tadasnji sef muzicke produkcije Radio-Sarajeva onemogucavao
im je svako snimanje. Za grupu "Jutro" ne samo da nije bilo slobodnih
termina, nego mu se i sama pomisao da ih pusti u studio cinila suvisnom. Godinu
dana kasnije, na festivalu u Opatiji, kada je "Jugoton" dodeljivao
"Dugmetu" prve zlatne ploce, taj isti covek prisao je Bregovicu i
rekao mu u lice: "Uvijek sam vjerovao u vas".
Vlado je pokusao da ucini nesto preko prijateljice svoje majke, izvesne Tetke
Mace, zaposlene u Radio-Sarajevu. Iz nedelje u nedelju ona je obecavala termine,
sve dok je Vlado otvoreno nije upitao: zasto ih zavlaci? Odgovor je bio: "Znas,
Vlado, u Sarajevu postoji jos jedna grupa "Jutro". Ako to medjusobno
rascistite, odmah cete snimati. Do tada, odlucili smo da ni jednoj ni drugoj
grupi ne damo nista."
Bregovic nije hteo da popusti, i grupa se dogovorila s Nikolom Borotom da mu
snimi matrice pesama "Kameni Cvijet" i "Hop cup" za pevaca
Hamdiju Custovica, a da zauzvrat u ostatku termina snimi dve svoje pesme. "Borota
je za nas ucinio ono za sto cemo mu dozivotno ostati zahvalni. Posljednji sat
studija, koji je bio rezerviran za njega, ustupio je nama" - kaze Bebek u
knjizi "Istina o Bijelom dugmetu". "Kasno poslije pola noci, cim
je zavrsilo snimanje sa Custovicem, u studio smo poceli unositi svoje
instrumente. Tako smo ilegalno, bez icije dozvole, snimili matrice za
"Top" i "Ove cu noci naci blues". A to nije bilo bas lako.
Producent Radio-Sarajeva Milan Stupar, najavio je te noci, u dva maha, svoj
dolazak u studio, pa smo na brzinu iznosili svoje stvari i sakrivali se po
hodnicima. Nije tesko zamisliti koliko smo bili bjesni i nervozni…"
Pod utiskom opste situacije, grupa je, na kraju, ipak, odlucila da promeni ime.
"Znali smo da je Nuno mocniji, i da se mozemo bosti sa rogatim, ali da samo
gubimo vrijeme" objasnjava Pravdic. "A nesto nam je govorilo da vise
nemamo vremena. Meni je bilo dvadeset cetiri, Goranu isto tako. Zeljka je
direktor diskretno ispitivao: ima li se namjeru osisati. Bilo je: ili cemo
napraviti nesto krupno, ali - odmah, ili cemo ostaviti muziku i postati
sluzbenici."
Niko od clanova "Bijelog dugmeta" ne moze da se seti ko je i kada
predlozio novo ime. Bebek misli da je pitanje promene imena razmatrano u pauzama
novogodisnje svirke u "Skenderiji". Borota misli da je to ucinjeno jos
za vreme tajnog snimanja, a negde je zapisano da je ideja potekla od Dragana S.
Stefanovica, u kombiju na putu za Zenicu, gde je grupa imala redovnu svirku. Svi
se, medjutim, slazu da je novo ime odmah prihvaceno. Pesma "Kad bi' bio
bijelo dugme" bila je dovoljno poznata da bi bilo bojazni hoce li grupa
izgubiti vec stecenu publiku.Prvi singl "Bijelog dugmeta" pojavio se
na trzistu 29. marta 1974. godine, u omotu na kojem jos cekaju Zorana.
"Top" je jos jedna od Bregovicevih folklornih vizija rock muzike, sa
pouzdanim "singalong" refrenom, koji publika spontano prihvata na
koncertu, dok je "Ove cu noci naci blues" direktna posledica
italijanskog iskustva, za koje Bregovic i dan danas tvrdi da mu je najznacajnije
u zivotu. Otkud folklor?Pod
novim imenom grupa se prvi put spominje u stampi 27. aprila 1974. kada
"Top" stidljivo ulazi na 18. mesto "Studijeve" top-liste
najprodavanijih singlova, i na njoj ostaje deset nedelja i dostize najvise,
deseto mesto. Prvi veliki tekst o "Bijelom dugmetu" objavio je "Dzuboks"
u svom prvom broju u julu 1974. godine, gde je Ognjen Tvrtkovic zakljucio: -
"Ukratko - sastav "Bijelo dugme" je na putu da daljnjim
radom
i usavrsavanjem postigne jos vise i svrsta se u sam vrh jugoslavenske pop
muzike. Pocetak je bio dobar, a sada da vidimo jos bolje rezultate.’’
Drugi singl "Bijelog dugmeta" izasao je pod neobicnim okolnostima.
Skoro istovremeno objavili su ga "Jugoton" i "Diskoton". Na
"A" strani oba izdanja nasla se pesma "Glavni junak jedne knjige",
dok su "B" strane unosile zabunu kod kupaca. Na "Jugotonovom"
izdanju bila je pesma pod nazivom "Bila mama Kukunka, bio tata Taranta",
a "Diskoton" je svoju nazvao "Avanture maloga Ju-Ju". U
celoj prici je najzanimljivije da je rec o istoj pesmi, ali potpisanoj od dva
autora. Za "Diskoton" je potpisao P. Bergamo, a za "Jugoton"
Zarko Roje. Da bi zbrka bila potpuna, na omotu "Diskotonove" ploce kao
autor je naveden - Goran Bregovic.
Kad
bi bio bijelo dugme
Nekoliko dana kasnije, tacnije 18. novembra album "Kad bi' bio bijelo dugme"
stigao je u prodavnice, u - za to vreme - revolucionarnom omotu Dragana S.
Stefanovica, koji ce se kroz nekoliko godina naci u Britanskom izdanju "Pet
stotina najlepsih albuma sveta". Stefanovic ni dan danas ne zeli da otkrije
ime modela, ali s tim u vezi iznosi jednu anegdotu: "Jednom mi je u Radio-Sarajevu
prisao neki mladic i pozvao me da izadjem van. Tu je stajala neka djevojka, ali
kako mi je sunce islo u oci, nisam odmah raspoznao o kome je rijec. Mladic me je
upitao: da li je poznajem? Pogledao sam malo bolje i prepoznao djevojku koju sam
slikao za omot. Pozdravio sam je, a na to joj je mladic prisao, opalio joj samar
i nazvao je kurvom. Pitao sam ga - cemu to? Odgovorio je : "Rekla mi je da
je ona "Ta" s omota. Zelio sam samo vidjeti da li je poznajete."
Nakon toga su otisli kao da se nista nije dogodilo.
Album "Kad bi' bio bijelo dugme" oborio je dotadasnji rekord u prodaji
ploca, koji je drzala "YU-Grupa", sa svojim "Prvim albumom",
prodatim 1973. godine, u 30 hiljada primeraka. Postavljen je novi, znatno visi
rekord. Samo do februara 1975. kada su "Dugmetu", u Opatiji, urucene
"Zlatne ploce", prodato je vise od 40 hiljada ploca.
U recenziji ploce, u nedeljniku "Studio" od 30. novembra 1974., Drazen
Vrdoljak je uvod u naslovnu temu albuma nazvao "pastirskim", pa je u
"Tini" od 25. decembra iste godine nastao termin "Pastirski
rock", kasnije stalno vezivan uz muzicku orijentaciju sastava.
Ima
neka tajna veza
Album "Kongres rock
majstora" izdat 29. maja 1975. godine, dokazao je da Bregovic savrseno zna
da odredi granice svog muzickog umeca, i unutar njega izabere korektna i
atraktivna resenja. Dovodeci kompletno "Bijelo dugme" kao vokalnu i
instrumentalnu pratnju, Bregovic je zeleo da pruzi uvid u pojedine aspekte svoga
stvaralastva, koji se nisu potpuno uklopili u imidz njegove grupe, ali i da
pokaze kako mu je mogucnost da se izrazi u okviru "Bijelog dugmeta"
sasvim dovoljna, te da u buducnosti od njega ne mozemo ocekivati nikakve
solisticke izlete. Pesmu "Ima neka tajna veza", jos jednu od njegovih
starijih pesama, koju je jos 1973. snimila Sabina Varesanovic, publika je
prihvatila kao ljubavnu, mada ona u stvari govori o zatvorskom cuvaru, i
vremenom izbacila u sam vrh Bregovicevih "znacajnijih" pesama. Njegovu
stranu albuma "Kongres rock-majstora" dopunile su pesme "I kad
prodje sve, pjevat' cu i tad", "Minijatura za moju majku", i
"Znam za jedno tiho mjesto". Petnaest dana pre albuma "Jugoton"
je izdao singl sa pesmama "Ima neka tajna veza" i "I kad prodje
sve, pjevat' cu i tad".
Odmah po zavrsetku turneje rock-majstora, "Dugme" je krenulo na svoju.
Prvi koncert je odrzan 4. aprila u Mariboru. U Beogradu 27. aprila publika je
gotovo demolirala halu, a policija je morala posle koncerta palicama i smrkovima
da rastera nekoliko stotina najvatrenijih, koji su pretili da u odusevljenju
ugroze zdravlje svojih ljubimaca. Najdirljiviji moment desio se kada su Bebek i
Bregovic, bez muzicke pratnje zapevali narodnu "Ajd' idemo Rado", a
preko cetiri hiljade prisutnih zavristalo od zadovoljstva.
Jun je bio rezervisan za odmor, a petog jula na zavrsnoj veceri Splitskog
festivala "Bijelo dugme" je trebalo da primi "Platinastu plocu"
za preko 50 hiljada prodatih kopija albuma "Kad bi' bio bijelo dugme",
i posle toga da odrzi polusatni show. Voljom neba show je otkazan, jer je
neposredno pred izlazak "Dugmeta" na scenu poceo takav prolom oblaka,
da su se svi prisutni na Trgu Republike razbezali glavom bez obzira.
Sta
bi dao da si na mom mjestu
Drugi po redu album grupe "Bijelo dugme" nazvan "Sta bi dao da si
na mom mjestu" pojavio se u prodavnicama ploca 17. decembra 1975. godine.
Za kratko vreme razgrabljeno je gotovo 200 hiljada primeraka. Konacni saldo je
iznosio oko 245 hiljada, mada je zbog luksuzne opreme ova ploca bila gotovo
dvostruko skuplja nego ijedna do tada. U cast "Bijelog dugmeta"
Jugoton je morao da ustanovi novi trofej - "dijamantnu plocu" za
prodatih sto hiljada ploca. "Dugme" je, medju svim jugoslovenskim
izvodjacima bilo koje vrste muzike, prvo probilo ovu "granicu snova".
"Prodali smo toliko ploca jer "Bosanac" nije otisao na singl"
- objasnio je Bregovic. "Nikada ne ispucam svoje glavne adute".
Jugoton je pesmu "Tako ti je mala moja kad' ljubi Bosanac" izdao tek
30. jula 1976.
Bez Redzica, ali sa Mutetom Kurtalicem grupa je u decembru krenula na turneju po
Kosovu i Makedoniji. Prva turneja u organizaciji Grade Veljkovica donela je
"Dugmetu" mnogo problema. Pod velikim opterecenjem, a po hladnom
zimskom vremenu osovine kombija pucale su po nekoliko puta, pa su morali da se
oslanjaju na ljubazne domacine, koji su osetili trenutak za zaradu i
iznajmljivali kamione po paprenim cenama.
Zvanicna promocija albuma bila je najavljena za docek Nove Godine u Hali
Sportova u Novom Beogradu. Trebali su da nastupe "Buldozer", "Pop
masina" i "Cod", ali nekoliko dana pred Novu godinu koncert je
bez obrazlozenja otkazan.
"Pet dana pred Novu godinu zvali su nas iz Protokola da sviramo za Tita u
HNK u Zagrebu" prica Bregovic. "Bili smo sretni sto cemo svirati za
Tita. Dodjemo gladni i zedni, spremamo se… Vec smo poceli svirati, kad ulazi
Tito s drugaricom Jovankom. Ovi iz protokola vicu "tise, tise…" i
poslije pet minuta kazu - prekidaj. I nastupi opera i balet. Tako smo mi drugu
Titu odsvirali svega dvadesetak taktova.’’
Eto!
Bas hocu!
Treci po redu album "Bijelog
dugmeta" trebao je da se zove: "Sve se dijeli na dvoje, na moje i
tvoje", po pesmi Duska Trifunovica, koju je mnogo godina kasnije snimila
Jadranka Stojakovic. Medjutim, Bregovic nije uspeo da smisli muziku, pa se
odlucio za naziv "Hocu bar jednom da budem blesav". Jugoton se nije
slozio, pa je na kraju ispala upristojena verzija "Eto! Bas hocu!"
Album se pojavio na trzistu 20. decembra 1976. godine. Kao najavu jedne od
najrokerskijih i svakako najznacajnijih ploca "Bijelog dugmeta", 14.
decembra, pusten je u prodaju singl "Eto! Bas hocu!" / "Dosao sam
da ti kazem da odlazim".
Za kraj godine, ostalo je da se pronadje novi basista. Racic je poceo da trazi
vece honorare, pa je Bregovic odlucio da ga zameni Saninom Karicem.
‘’Stajao sam ispred Skenderije i pio pivo, kada su mi prisli Raka Maric,
menadzer "Dugmeta", i Zeljko Bebek.’’ Seca se Karic. ‘’Bilo mi
je to malo sumnjivo, jer se do tada nismo niti pozdravljali. Raka me upita hocu
li na koncert - nekakvu priredbu na kojoj su Goran i Bebek ucestvovali kao gosti
na akusticnim gitarama. Odgovorio sam da bih rado, ali da nemam love za ulaznicu.
Ajde - kazu -s nama. Podjem, nitko me nista ne pita, a meni jos uvijek ne pada
na pamet da bih ja jedini mogao biti novi basista. Jedini koji dobro izgleda,
jedini koji moze odsvirati sve sto je potrebno, jedini koji moze otpjevati drugi
glas, i jedini koji, uz to, moze popricati s ljudima. Dodjemo iza bine, sretnemo
Gorana, on me pozove da dodjem sutradan kod njega na dogovor. I tako sutradan
kod njega - sve u stilu. Pivo na svakom koraku, gostoprimstvo na visini… To me
je impresioniralo. I Goran pocne: Laza i Mica imaju po devet milijuna, ( tu je
slagao, trebao sam sutjeti i malo nabiti cijenu, ali sam se istrcao), i po tri
sto su snimili album. Onda za zive svirke ostaje sest - lupim. Da - kaze Goran.
Dobro, onda smo se dogovorili. Poslije sam shvatio da sam se presao. Tako sam
postao clan "Bijelog dugmeta".’’
Ne racunajuci Bebekov
definitivni odlazak 1984. bila je to najveca kriza u "Dugmetu".
Prvog avgusta u jednoj od tajnih soba "Skenderije" odrzan je sastanak
na kojem je odluceno da se ispune ugovorne obaveze, ali je dalja sudbina
zajednistva ostala upitna. Senzacionalne naslove u novinama ("Raspada se
Dugme", "Zbogom Dugme"!) cinio je veliki postotak istine. Glasine
o teskim svadjama, udruzene s mlakim recenzijama koncerata proteklog leta,
dovele su do otkazivanja nastupa u Zagrebu i Ljubljani, na kojima je trebalo da
se snimi koncertni album. Dvadeset cetvrtog avgusta u istom onom Osijeku u kojem
su doziveli svoje prve ovacije, slusalo ih je samo nekoliko stotina ljudi.
Bregovic je panicno trazio resenje! Cinilo se da bi koncert kod "Hajducke
Cesme" mogao da ispravi neke stvari i vrati ih na svoje mesto. U svakom
slucaju, vredelo je pokusati. "Bijelo dugme" vise nije imalo sta da
izgubi.
Dozivjeti
stotu
Novi
album "Bijelog dugmeta" pripreman je tokom septembra 1980. u
Bregovicevoj kuci na Jahorini.
Po
prvi put napravljeni su demo-snimci koje je grupa uvece 6. oktobra ponela u
Studio IV Radio-Beograda ali ih se nije previse drzala. Bregovicev omiljeni
nacin rada - u cajtnotu - ovog puta nije najbolje funkcionisao, i album je
zavrsen pola sata pred poletanje aviona za
London
gde je posle tri odlozena termina, trebalo obaviti rezanje. Najavljen singlom
"Dobro vam jutro Petrovic Petre" / "Na zadnjem sjedistu moga auta"
(6.decembra 1980.), peti album "Bijelog dugmeta" pojavio se u prodaji
sest dana kasnije pod nazivom "Dozivjeti stotu". Stih "Sve u finu
materinu" iz pesme "Dobro vam jutro Petrovic Petre" izazvao je
ocekivano zestoke reakcije javnosti, ali i nekoliko sukoba s urednicima radio i
televizijskih stanica.
Nastojim da ne laziram
utakmicu, jer je ovo jedina stvar prema kojoj imam krajnje posten odnos, pa ako
to izdam sto da radim?!" - pitao se Bregovic. - "Bilo bi blesavo da
sam pravio drugaciju plocu, jedino ovako osjecam tu svoju muziku. Kad usporedim
"Dugme" danas i prije sedam godina, cini mi se da jedino prva ploca
ima toliko energije kao ovaj album. Nismo nikada imali vecu pauzu i nikada se
nismo vise pozeljeli muzike. Mislim da ce nam koncerti biti jako dobri. Ploca je
sva u tempu, kratke su pjesme, nema sola, nabijeni su refreni, ima puno teksta…"
Pljuni
i zapjevaj, moja Jugoslavijo
Album ,,Pljuni i zapjevaj,
moja Jugoslavijo" pojavio se u prodaji sredinom novembra 1987. godine, s
velikim hitom ,,Hajdemo u planine'. S obzirom da je ostatak ploce vrlo
depresivan, nije neukusno reci da se - samo zahvaljujuci preradjenoj verziji
popularne TV-reklame - osmi album "Bijelog dugmeta" prodao u rekordnih
570 hiljada primeraka.
Na promotivnoj turneji "Bijelo dugme" je sviralo vrlo postene koncerte
u trajanju od dva i po sata. Treba reci, ipak, da su oni pomalo zamarali publiku,
narocito dug srednji deo s poredjanim "istorijskim" baladama. Posebna
atrakcija bila je obrada stare pesme grupe "Roboti" "Mramor,
kamen i zeljezo". Pod tim nazivom pojavio se, u jesen 1987. treci koncertni
album "Bijelog dugmeta," ovog puta dvostruki. Sve kritike bile su
porazne: rec je ne samo o dosad najlosijem izdanju "Bijelog dugmeta",
vec o najgorem koncertnom albumu ikad izdatom u Jugoslaviji.
Bregovic, koji se u vreme izdavanja albuma nalazio na krstarenju Atlantikom, dao
je prve komentare tek posle godinu dana.
“Nije mi bila namjera da pravim koncertni album!’’ - rekao je. – “Htio
sam samo da ostavim zabiljezene neke aranzmane Bijelog dugmeta.’’
povratak
na prethodnu stranu
