 |
 |
 |
 |
 |
Goran Bregović
Prvi covek "Bijelog dugmeta"
rodjen je 22. marta 1950. godine u Sarajevu, od oca
Franje, ratnog casnika iz sela Sveti Petar Cvrstec kod Krizevaca i majke Borke,
zvane Cica, Hercegovke - kolonistkinje iz Virovitice.
Od oca je nasledio hladnokrvnost i neunistivo dobro raspolozenje, a od majke
tvrdoglavost u situacijama koje prete da ne budu po njegovom. Bregovici su se
kasnije razveli i Goran je ostao da zivi sa majkom, skromno, u muslimanskom delu
Sarajeva, iznad Bascarsije. Isao je u Sabornu skolu, dobro crtao i voleo da se
slika sa muslimanskom decom za Bajram. Pocetak tipicne biografije donje srednje
klase, realna socijalna frustracija iz koje, po pravilu, poticu najvece
umetnicke karijere.
Kao klinac nije obecavao. Na veliku zalost svoga oca, zaljubljenika u violinu,
izbacen je iz drugog razreda nize muzicke, zajedno sa gudalom. Muzika mu nije
znacila nista, vise je voleo da juri sa drustvom iz ulice. Drugovi iz tog
perioda pamte ga kao "simpaticnog, otresitog mangupcica". "Jednom mi je rekao da
zatvorim oci i otvorim usta i - ubacio mi maslacak, pa su mi usta bila puna onog
pamuka", seca se Dusko Pavlovic u knjizi "Bijelo dugme". Omiljena zabava mu je
bila beg od kuce. Kad god bi nesto zabrljao, sakrio bi se na tavan, sacekao da
prodje guzva, pokupio sve otirace iz zgrade i scucuren negde u okolini prespavao
noc, da bi se ujutro pojavio kao da se nista nije dogodilo. Svedoci tvrde da se
zarazio muzikom tek na izvidjackim logorovanjima. Nosio je ilegalno ime
"Gricko", valjda zbog toga sto je nekom prilikom ostao bez dva prednja zuba.
Zaljubljivao se i patio.
Nesudjeni slikar.
Imao je samo jedanaest godina kada je shvatio da se devojke najvise lepe za
muzicare. Rock'n'roll je polako poceo da osvaja pozicije, kada su se u Sarajevu
prvo pojavili "Indexi", u toj fazi jos kao "Lutalice". Za jednu Novu Godinu
majka mu je kupila gitaru i odredila mu zivotni put. Edo, brat scenariste
Abdulaha Sidrana ("Otac na sluzbenom putu") i Bato, ujak Bregovicevog biografa
Duska Pavlovica, ucili su ga prve akorde. Za razliku od obavezne, dosadne i
predvidive, njihova je skola nudila mnostvo neotkrivenih svetova. Zapisano je da
je satima vezbao hvatove, "usplamtjelim ocima gledajuci u prazno, pun obozavanja
prema apsolutno svakoj muzici".
Pre "Bijelog dugmeta" Bregovic nije promenio puno bendova, mada je od prvog do
poslednjeg prosla citava decenija. Prvu bezimenu grupu imao je jos u osmom
razredu osnovne skole. Tada je trebao da odluci gde ce u srednju skolu i - da bi
mu umetnicka biografija bila kompletna - trebao je da upise srednju likovnu. Da
tetka Natasa, lekarka, nije uplasila majku da u tu skolu idu sve sami pederi
mozda bi Goran danas bio poznati slikar. Njegov dnevnik s puta po svetu, prepun
je izvanredno upecatljivih krokija, i steta sto kao celina nikada nece biti
dostupan siroj publici.
S obzirom da mu srednja likovna nije uspela, u zamenu za pustanje kose,
zakljucio je s majkom ugovor da prekine pusenje i otpocne ucenje neceg
perspektivnog. Medjutim, prometno tehnicka skola bila je prilika za nova
uzbudjenja. Jednom je zbrisao sa casa i provozio starog skolskog "Mercedesa" "na
anlaser", dokrajcio ga i zapecatio karijeru prometnog tehnicara. Razbesnela
majka uletela je na party njegove grupe "Izohipse" i nasred scene, udelila
solo-gitaristi nekoliko vrucih samara.
Posle je presao na bas-gitaru a mama se pokajala za one samare i kupila mu pravi
pravcati elektricni instrument kakav je zeleo. Tada je vec bio u gimnaziji, imao
bend po imenu "Bestije" i sviruckao po predgradju Sarajeva.
Mlatio praznu slamu
Ponekad je isao i dalje: jedno vreme svirao je narodnjake u Konjicu, u kafani na
autobusnoj stanici. Kad ga danas cujete da prica kako je bolje biti narodnjak
jer oni, za razliku od rockera imaju prirodnu selekciju - kafanu - verujte da je
u pravu, jer on to odlicno zna.
U to vreme nije ni imao mnogo izbora: majka se odselila na more i ostavila mu
prazan stan i brdo neresenih finansijskih problema. Preko dana je prodavao
novine i pomagao u gradjevinskim firmama a uvece je svirao. Kad nije svirao -
priredjivao je tulume. Bio je apsolutna atrakcija svoje skole kad je jedne
godine pao iz fizickog! Sledece godine pao je iz matematike, svirao u Dubrovniku
i vratio se kuci vece pred ispit. Prijatelj po muci, probdeo je citavu noc
pokazujuci mu sta je naucio tokom praznika, da bi sutradan svi pali - osim
Gorana.
Vise srece nego pameti!
Goran Bregovic je u proteklom periodu presao dug put od rock-muzicara do
svojevrsne kulturne institucije. Njegove radove tesko je tumaciti, a njega
samoga jos teze. Ozbiljni kriticari, svesni da mu u vecini stvari ne mogu
doskociti, oprezno su prestali da ga tumace i sada, za njegove nove poteze, vise
ne traze razloge vec pokusavaju da odmere njihov znacaj u uslovima kojima su
objektivno i namenjeni. Najvazniji covek rock'n’rolla ondasnje Jugoslavije jos
uvek je najmanje dve godine ispred svih ostalih iz konkurencije, jos uvek radi
kljucne ploce i ostavlja javnosti slatke mistifikacije. Zato je i opstao sve ove
godine.
Kad govori iskreno, Bregovic kaze da je "Bijelo dugme" u svom postojanju imalo
"vise srece nego pameti". Sreca prati hrabre i velike, ali ko ne uplati listic
ne moze ni ocekivati "Jack Pot".
Goran je upravljao svojom karijerom s toliko brige da je sreca, u jednom
trenutku, dosla sama po sebi. Desilo se da je njegov znacaj prerastao cak i onu
granicu koju bi dosegla i najsveobuhvatnija analiza, pa su ljudi poceli da
smisljaju dobre ideje - savrseno nesvesno - jednostavno pokusavajuci da proniknu
u motiv necega sto je on napravio i pripisivali mu ih, takmiceci se u pokusaju
da ga sto bolje "provale". U jednom trenutku mogao je jednostavno da prestane da
brine o jednom delu svoje karijere. Bilo je dovoljno da snimi plocu i uz nju
pusti "krticu" (provokativni omot, psovka, pesma na albanskom, himna, Vice
Vukov, Tempo…), pa da citava plejada mozgova dohvati bacenu kost pokusavajuci da
dokuci sta stoji iza odredjene price. Bregovic je mogao da se povuce u svoju
kancelariju i da umire od smeha. Nije iskljuceno da je to i cinio. Nikad niko
nije saznao sta se desava u njegovoj glavi. Iz jednog jednostavnog razloga - bio
je dovoljno pametan da nikad nista ne demantuje!
Novac i prica
U Bregovicevom slucaju, rec "uspeh" obicno asocira na novac. Istina je da on ima
hrpu novca, ali pogresno je misljenje da sve sto radi - radi zbog novca. Pre
svega, niko ko je poceo da se bavi muzikom zbog novca - nikada taj novac nije ni
video. Uspesan muzicar se ne postaje jednostranom odlukom. Covek je ili
predodredjen za to ili nije, a samo je stvar ljubavi, vere, volje i upornosti
kada ce uspeh doci. Zatim, sviranje je jedna fizicka potreba koju nije osetio
niko ko se nije popeo na binu. Uspesni muzicari su svi redom egzibicionisti i
osecaj koji imaju kada izadju pred punu dvoranu, nikakav novac im ne moze
nadoknaditi. Isto kao sto se nikakvim novcem ne moze platiti tuga sviranja pred
praznom salom. Ako za nekog od uspesnih ili bivsih uspesnih procitate da se na
pocetku karijere skrivao iza pojacala (kao Bebek), onda on nije muzicar vec je u
celu stvar uleteo samo zbog novca. Ali nema svako srecu da ima Bregovica pored
sebe.
Istina je, doduse, da Bregovic verovatno mora da pozajmljuje odredjene delove
tudjih pesama i vise ih ne vraca vlasnicima. U tom sklapanju on se snalazi kao
riba u vodi: od bilo koje pesme, bilo kojeg zanra u stanju je da napravi drugu
pesmu bilo kojeg zanra. Drugacije, po svemu sudeci, on ne zna. Ali, ako ga 1974.
godine nismo pribili na stub srama zato sto mu pesma "Ove cu noci naci blues"
neobicno lici na jedan broj iz repertoara grupe "Canned Heat", potezati isto
pitanje nakon svih ovih godina bilo bi besmisleno. Pogotovo zato sto je muzika
bila samo povod da se dogodi "Bijelo dugme". Oni stosovi kojima nas je obasipao
pred svaku plocu, rezultat su normalne covekove potrebe da svom delu pruzi
odgovarajuci propagandni tretman.
Naravno, Bregovic je zeleo da mu svaka ploca bude uspesna kao prethodna, jer je
imao, takodje prirodnu, potrebu da ostane prvi i najveci. Pitanje, moze li se ta
propaganda postaviti na neke druge, manje provokativne osnove, glasi - moze, ali
to onda nije TO. Bregovic je nepogresivo znao sta njegovoj publici u tom
trenutku treba, i on joj je to davao. Istina - to je mogao samo Bregovic. Ali
istina je i to da se prica nikad ne okrece oko novca. Naprotiv - novac se okrece
oko price. Zato je malo verovatno da ce se Bregovic, kada vise ne bude svirao,
oprobati u nekoj drugoj umetnickoj formi. Do kraja zivota nosice kompleks da
vise nikada nece biti uspesan kao s "Bijelim dugmetom".
Kao Bobi Fiser
Posle mnogih prepucavanja kolege su pocele da ga postuju. Kad danas cujete
nekoga kako pljuje po Goranu Bregovicu onda to znaci da covek pristaje da
ispadne smesan, samo da bude primecen. Danas je manje - vise svima jasno da su
uspesni samo zato jer im je "Dugme" prokrcilo sve potrebne puteve. Ali tadasnja
muzicka scena nije dala vise Bregovica zato sto se kod nikoga nije stekla tako
izuzetna kombinacija prirodne inteligencije, zivotnih uslova koji podsticu tzv.
socijalnu inteligenciju i razvijaju kreativnost, smisao za preduzimljivost,
umetnost prilagodjavanja, sposobnost realnog sagledavanja i pravilnog resavanja
odredjenih situacija, talenta, slobode - kao jedine moguce rokerske tehnike
zivljenja i stvaranja, takodje i smisla za poslovnost.
Kao takav, Bregovic je jednostavno bio predodredjen da uspe i potom opstane
onoliko vremena koliko to sam bude zeleo. Niko njega ne moze skinuti sa trona.
On jedino moze otici sam, nepobedjen - kao Bobi Fiser.
Mnogi muzicari vole da kazu da Bregovic, kao gitarista, nema blage veze, sto je
svakako teska zabluda. Jos kao sasvim mlad pravilno je shvatio da je
sestnaestosatno vezbanje besmislica i da je muzicaru dovoljno da onoliko poznaje
tehniku sviranja koliko mu je potrebno da se izrazi. Zato svrha njegovog
sviranja nikad nije bio prestiz u brzini, vec funkcionalnost u okviru potreba
odredjene pesme. On uvek prvo obraca paznju na melodiju, zatim na ritam (na
sceni jos i show, mada sve manje), a tek onda razmislja o solu, obavezno
odmerenom, nenametljivom i sasvim podredjenom ugodjaju odredjene pesme. Njegov
instrumentalni i kompozitorski pristup izrazito je molski i zato nije cudo sto
je najvece uspehe postigao upravo "tuznim" repertoarom. Iskustvo sa "Whole lotta
love" u Napulju 1970. ucinilo je da se u njegovom sviranju oseca jak uticaj
Jimmya Pagea, mada cete, pazljivom analizom, pronaci i niz drugih gitarista sa
razlicitom tehnikom sviranja koji gotovo bez izuzetka nalaze svoje mesto na
njegovom kucnom ozvucenju.
Kao tekstopisac Bregovic se proslavio jakim slikama koje je nabacivao bez nekog
narocitog reda, ali se zato oko takozvanih "ljubavnih pesama" uvek vukla aura
misticnosti. Kada mu je to dosadilo odlucio je da pise malo sredjeniju poeziju
sto je uocljivo na poslednjem albumu. Novi stil mu je, verovatno, odneo deo
publike, ali sumnjam da ga je to previse uzbudilo.