Bubnjevi koji govore
U africkom drustvu muzika igra ulogu srodnu onoj koju u nasem drustvu igra jezik. Ernest Borneman, jedan od prvih etnomuzikologa koji su pisali o dzez-muzici, ustvrdio je da "jezik i muzika u Afrikanaca nisu strogo odvojeni". U mnogim africkim jezicima tonska visina izgovorenog sloga u reci utice na značenje te reci. Na primer, rec "oko" u juruba jeziku znači "muz" ukoliko oba sloga imaju istu visinu, a ako je prvi slog nizi od drugog, onda ta rec znaci "motika"; ista rec znači "camac" ako je drugi slog nizi, a "koplje" ako su oba sasvim niska.
Ova povezanost znacenja i tonske visine objasnjava na koji nacin funkcionisu oni cuveni "bubnjevi koji govore".
Nije stvar u tome sto bubnjar lupka "reci" saopstene nekom vrstom Morzeovog pisma, vec u tome sto cele reci naprosto svira. Uli Mejer, strucnjak za upotrebu bubnjeva koji govore medju pripadnicima plemena Juruba, kaze: "Priroda jezika, dakle, objasnjava kako bubnjevi mogu da govore. Bas kao sto je semitski jezik razumljiv i kada se predstavi samo suglasnicima, mnogi africki jezici se mogu razumeti i kada su predstavljeni samo tonovima." Jezik i muzika, na taj nacin, pokazuju sklonost ka preklapanju i mesanju. Osoba koja pripoveda o necemu sto joj se dogodilo, moze da s jezika (govora) predje na muziku i otpeva neki posebno dramatican ili potresan odlomak. Parnicari ponekad pevaju delove svoje argumentacije pred sudom. S druge strane, same pesme ponekad prelaze u govor; u africkom pevanju ima mnogo onoga sto bismo mi nazvali recitativom.
Ritam
lako Afrikom dominira vokalna muzika, ni instrumentalna nije oskudna. Bubanj je, kao sto svaki osnovac zna, najcesci; bubnjeva ima mnogo vrsta, od majusnih, koji se drye u saci do velikih, od blizu metar i po u precniku, kraj kojih se, za vreme sviranja, sedi sa strane. Pored bubnjeva postoji i mnostvo zvecki, zvona, cegrtaljki i slicnih instrumenata - takozvanih idiofona - cija je glavna uloga stvaranje ritma. Nasuprot tome, instrumenti na kojima se moze svirati melodija manje su razvijeni. Rec je uglavnom o malom broju vrsta jednostavnih drvenih duvackih instrumenata (s trskom) ogranicenog dijapazona, truba od skoljki, slonovskih kljova i tako dalje, na kojima se obicno mogu svirati najvise dva tona, i o razlicitim zicanim instrumentima, ksilofonima i srodnim instrumentima, koji su, opet, ograniceni na pet-sest tonova (premda ima velikih ksilofona, ciji je dijapazon dve ili tri oktave).
Razlog zbog kojeg su melodijski instrumenti oskudni, nasuprot baterijama duvackih, zicanih i instrumenata s klavijaturom kakve mi posedujemo, sasvim je jednostavan: africka muzika je u osnovi ritmicka.
Tesko ce iko ko nije muzicar moci da pojmi koliko je africka ritmika, barem za nas, slozena i teska. Mozda je najbolji nacin da se o tome stekne pojam ako pokusamo da dva puta lupnemo nogom za isto vreme za koje rukom lupnemo tri puta. Ovo je nesto sto iskusan muzicar moze lako da uradi: clan nekog srednjoskolskog orkestra ne bi trebalo da ima teskoca s ovakvim triolama. Ali pokusajmo sada da, odryavajuci takt nogom, svaki od udaraca rukom podelimo na dva ili na tri, ili da neke podelimo na dva a neke na tri, ili da ih sinkopiramo. Ovo je manevar koji bi bio tezak i za visoko skolovanog profesionalca. Afrikanac, medjutim, ovo radi s lakocom i to ne u kontrastu samo s jednim pulsom vec nekolikim, od kojih su jedni - za nase uho - sasvim nepovezani s drugima.
Ovakav ukrsteni ritam (cross-rhythm) lezi u srcu africke muzike
Stari problem: trljajte stomak ukrug i istovremeno se lupkajte po glavi!
