INTERVJU
KAD ON VOLI TELO BOLI!
Sentimentalne ispovesti - Đule Van Gogh
ONA:
Šta misliš hoće li tvoj izgled pomoći bendu Van Gogh?
Đule:
Voleo bih da nam pomogne muzika. Sad, nije loše da momci iz benda dobro
izgledaju i da se dopadaju devojčicama. Znaš to sa izgledom je vrlo čudna stvar.
Lep izgled ume da se izliže, tako da više verujem u neke šarmantne ljude…Šarm ti
je doživotna karakterna osobina(smeh). Nemam neko visoko mišljenje o svom
izgledu, ali neke stvari koje mi se dešavaju govore mi da bih mogao drugačije da
mislim. Pomalo sam sujeveran, pa sam zadovoljan što mi je Bog sve podario nekako
ravnomerno. Ume taj odozgo da nekome da previše jednog, a uskrati ga za neku
drugu,jako bitnu stvar…
ONA:Pominjući
te reakcije sa strane verovatno misliš na telefoniranje devojaka, pisma…
Đule:
Pa znaš,to mi još uvek godi. Šalju mi devojke i fotografije-snimale su me iz
prikrajka…te sličice su jako uspele, samo mi je žao što nisu prišle da se
upoznamo. Nesreća je što se sviđam samo stidljivim devojkama…jedino su mi
nezgodni noćni pozivi, zbog kojih najviše trpe moji roditelji, oni to nisu ni
najmanje zaslužili.
ONA:
Kao klinja si, kako si mi jednom rekao, bio debeljuškast?
Đule:
Nemoj me, molim te podsećati na to. Sada nosim šorc u koji nisam mogao da se
udenem u drugom razredu srednje škole. Onako simpatično ugojenog(smeh),
devojčice su me volele samo kao druga. Sva moja navaljivanja u nekom drugom
smislu ostala su bezuspešna…beskonačno sam ih šetao, a oni drugi su ih držali za
ruke i krali im poljubce u nekim mračnijim ulicama. Kad sam došao u neke
pubertetske godine počeo sam drugačije da gledam na neke stvari oko sebe.
Debljina je počela da mi smeta. Odejdnom sam se suočio sa samim sobom…dobro je
što se to dogodilo baš tad - u neko drugo vreme bi možda bilo i kasno…Znaš moji
drugari koji su onda bili glavni i kojima sam ja zavideo, sada na neki način
zavide meni: stomaci ih vole sve više, a kosa sve manje… Sad me pitaju kako ti
je uspelo, šta si uradio… Teško mi je da im priznam, da onda meni nisu mnoge
stvari radili pred nosem, možda bi smo danas bili u istom sosu… Dobro je što se
neke stvari tako menjaju. Sačekao sam svojih pet minuta i umeću da ih iskoristim…
Zato mi je toliko važna sloboda koju sam sačuvao. A mogao sam u nekom ludom
debeljuškastom trenutku da donesem ko zna kakve odluke…
ONA:
Sigurno se sećaš i prve ljubavi koja ti je pomogla da smršaš.
Đule:
Čuo sam da je majka troje dece… Ta moja prva ljubav bila je u svakom slučaju
fatalna po mene. Tada sam se definitivno suočio sa težinom, i sa nekim
osećanjima kojih nisam bio svestan. Bila je starija od mene tri godine i
koristila me je da je pratim do škole i satima čučim pod njenim prozorom. Za
neke druge stvari nisu je puštali mama i tata. A ja sam bio zaljubljen onoliko
koliko to može da bude jedan mlađi srednjoškolac (smeh)… Ta neka tajanstvenost
privlačila me je poput magneta. Možda da se ne uvrede neke moje druge ljubavi,
jedino tad nisam mogao da spavam od ljubavi… Uzdisao sam i uzdisao, i bio se
gotovo zarekao da neću nikada više ni tako ni toliko. Međutim uskoro sam morao
da poreknem sva svoja zaklinjanja-naišla je devojka koja nije pokazala ni trunku
razumevanja za moje veliko srce u kojem ima mesta za sve dobre ljude, a naročito
dobre devojkeJJ,
pa je rekla volećeš samo mene ili me nećeš imati… A, znaš ja u ljubavi uživam,
mene ljubav topi, i tako šta sam mogao, voleo sam samo nju,i uvek samo po
jednu. Ta moja devojka me je naučila da je ljubav nešto nedeljivo… Možda će se
mačo Balkanci naljutiti - ali moram da kažem da su me devojke naučile mnogim
lepim stvarima u životu… Naučio sam da ljubav može da se daruje, ali da srce
mora da zna kome pripada.
ONA:
Smeš li da priznaš kome tvoje srce sada pripada, a da ti obožavateljke uvređeno
ne okrenu leđa?
Đule:
Smem, naravno. Lagao bih
kada bih rekao da ne pripada nikome, a da stvarno ne pripada nikome ne bi ni
bilo normalno. Prirodno je da sve što mi se događa u ovim godinama želim da
delim sa nekim ko mi je drag.
ONA:
Jesi li naporan partner?
Đule:
Ako su ljubomorni i posesivni partneri naporni - onda jesam. i to mnogo. Znaš za
mene je zdrava ljubomora sastavni deo zdrave ljubavi. i posesivan sam. Želim tu
svoju slatku malu, krhku i koščatu devojku da sačuvam za sebe…
ONA:
Tolerišeš li ljubomoru i posesivnost i svojoj devojci?
Đule:
JJJiskreno-ne!
Ljubomoru i ovako i onako.
Ljubomora mi je, moram ti reći često i prijala. Možda sam i ja pomalo naopak
tip. Ljubomora mi je bila dokaz da toj osobi značim nešto. Biti užasno
ljubomoran, znači i mnogo voleti.
ONA:
i kad je posesivnost u pitanju sebi je opraštaš a devojci ne?
Đule:
Ali, znam granicu. Svaku verbalnu komunikaciju tolerišem, ne smeta mi, ali kad
se to pretvori u ono spontano dodirivanje - poludim! Postajem nervozan, palim
cigarete za redom, u stomaku mi se kuva, preznojavam se… Šta mogu dodir ume um
da mi pomuti. Meni je to samo još jedan dokaz da sam za svoju devojku jako
vezan. To je zato što je volim celim telom, što je volim bez ostatka. Zašto bih
se čuvao za sutra, sutra mi nešto može pasti na glavu. Znaš i kad tako poludim,
ne vičem… Mene ipak ne može ništa tek tako da izbaci iz takta. Sve konfliktne
situacije rešavam mirnim razgovorom… Da li ima konfliktnih situacija? Pa,
naravno! Uopšte ne verujem u idealne ljubavi bez problema. istinsku ljubav takvi
problemčići dograđuju, jačaju.
ONA:
Koliko si maštovit partner? Vodiš li svoju devojku na neka lepa mesta, smišljaš
li interesantne, neobične provode?
ĐULE:
Mislim da sam maštovit, stvarno se trudim da svaki sastanak bude interesantan,
da bude neka nova priča, da se svaki po nečemu pamti - i onda kad smo u velikom
društvu i kada smo samiJ
Želim da svaki trenutak koji provedemo zajedno - pamtimo… Misliš da sam suviše
romantičan? Nisam. Romantičan sam taman onoliko koliko treba da budem, jer
devojke su danas ravnopravne sa momcima pa im ne prijaju ni džentlmeni ni neki
preterano romantični tipovi.
ONA:
Kažeš da si gentleman, a poklanjaš li svojoj devojci cveće?
Đule:
Da, ali češće čokoladu.
ONA:
Zašto čokoladu kad kažeš da voliš krhke devojke?
ĐULE:
Ne želim da bude lepa za druge, želim da bude lepa samo za meneJJ…
Šalim se ne preterujem sa kaloričnim poklonima…
ONA:
Da li je danas lakše momcima ili devojkama da pronađu svoju ljubav?
ĐULE:
Mislim da je oboma to podjednako lako i podjednako teško. Važno je u pravom
trenutku na pravom mestu reći pravu rečenicu, ponekad samo reč. Ranije je bilo
strašno da devojka priđe mladiću. Ne da im se dogodi ljubav, nego recimo čisto
da odigraju jedan ples. To se srećom promenilo. Komunikacija se danas mnogo
lakše uspostavlja i nije bitno ko je kome prišao. ima mnogo stidljivih
muškaraca, a oni su po meni zaslužili isto toliko sreće koliko i oni slobodniji,
nametljivi… Devojka koja na pravi način zna da priđe muškarcu pomoći će mu da
prevaziđe tu neku svoju stidljivost, a i ona će biti zadovoljna, prišla mu je
jer joj se sviđa. Nemam recept kako se i gde može pronaći ljubav i ko nam je
može podariti, ali za početak je dovoljno da je ima u nama samima. Važno je da u
toj raspodeli Bog bude pravedan i da svakome pomogne da pronađe ljubav za sebe…
Makar onu koja mu pripada…
|
Ljudi za 21. vek |
Rođen 1963. godine u Vrnjačkoj Banji. Svirao violinu, a srednju muzičku
školu napustio "kada mi nije bilo dozvoljeno da sviram Paganinija na svoj način".
Uopšte, razočaran našim obrazovnim sistemom. Prvi koncert i, kaže, prekretnica u
njegovom životu: Deep purple, 1975. u Beogradu. "Van Gog" osnovao deset godina
kasnije. Do sada su izdali osam albuma.
- Činjenica je da kraj veka u svojoj srži nosi eklekticizam. Smeta mi
malo ta reciklaža, da se po svaku cenu sve sublimira u poslednjih nekoliko
godina.
Želeo bih da moje dete živi u zemlji u kojoj neće znati ime predsednika,
niti bilo kog drugog političara. A ako je ovaj trenutak takav kakav jeste, želim
da platim cenu tom trenutku, zarad budućnosti mog deteta i druge dece.
"Van Gog" nikada nije imao planove, jednostavno smo živeli i prolazili
kroz sve što nam se dešavalo, tako da svaka naša ploča jeste neko čudno muzičko
putovanje. Svaki plan bi nas odveo u ćorsokak koji se zove kraj kreativnosti.
Ovu turneju smo simbolično nazvali Happdž nenj ear, s najvećom željom da
bar mrvicom doprinesemo da se to zagnojeno uvo malo pročisti.
Nisam mogao da dozvolim da decembar u Beogradu ne obeleži nijedan urbani rok
događaj. Zaista volim ljude i ne smeta mi da bilo ko, kao gost, dođe u moj grad,
u moju zemlju i bude dočekan, onako, raširenih ruku. Ali, malo mi je tužno da se
nije našao niko da odbrani bedem tog urbanog u Beogradu.
