 |
 |
 |
 |
 |
ИСТОРИЈА САБОРА У ГУЧИ
Гуча је много више од "српског карневала" и "српског Вудстока", иако је данас своде на пуку забаву, опијање, вашар и вид задовољавања ниских нагона. Међутим да би се схватила труба мора се познавати душа народа тог краја, његову вјеру, корјене, музику и обичаје а да би се завољела труба мора се вољети и сам српски народ и његова култура, српска војничка труба, кола, споменици "крајпуташи", народна пјевања, свадбе, здравице, фруле...
Ријеч сабор је веома тешка за објаснити јер има различите денотације у словенским језицима и кроз историју. Сабор одговара грчкој ријечи синод и латинској концил, на руском соборност. Сабором се назива црквено-народно окупљање на дан великих празника, који се у српским просторима разликује од мјеста до мјеста, окупљање које је било и јесте веома значајно за очување националног идентитета народа.
Трубе су у Драгачево почеле долазити раније, крајем 19. и почетком 20. вијека као ислужени музички инструменти из војних касарни и бојева за слободу. Доносили су их војни трубачи као успомену на дане проведене у војсци и ратиштима. Неслућено брзо народ је заволио трубу и, прво са осталим инструментима, а послије и сама, постала је незамјењива на весељима. Војна труба се примирила и није више свирала устајање и повечерје, војне маршеве и јурише за слободу, већ се без ње послије Првог свјетског рата није оглашавала ни рођења, ни крштења, ни мобе, ни комшијања, ни поласци и одласци из војске, ни свадбе нити било које друге годете па ни сахране, рјечју, Драгачевци су саживјели са трубом.
Стога је било логично да се та љубав ка инструменту материјализује у прослави посвећеној труби до које је дошло одређено вријеме послије Другог свјетског рата, након што је тадашња несрећна власт, схватила да не може народни дух и ношњу држати вјечито у прашњавим шкрињама и сандуцима. Први Драгачевски сабор трубача је одржан 14.10.1961. на празник Покрова Свете Богородице, у порти гучке цркве. Замисао за организовање сабора остварио је Благоје Блажа Радивојевић, дугогодишњи новинар уз помоћ писца Бранка В. Радичевића те бројни други млади школовани људи жељни да увеличају и у позитивном свијетлу прикажу своју земљу.
Сабор је из године у године у годину растао, привлачећи као магнет све више посјетилаца упркос свим препрекама партије која је замјерила што се дио сабора држи у порти Цркве и што је Црква отворена по цијели дан, што се носи толико народна ношња и шајкаче сумњиво накривљене на једну страну, што се под шатрама на сабору пјевају националистичке пјесме из Србије ("Тамо далеко", "Марш на Дрину"). Сви ови разлози су оцјењивани као ретроградивни фактори за развој комунистичког друштва, али било је касно - Сабор више није био само гучки, српски, постао је свјетски.
Данас лист "Вечерње Новости" награђује најбољи трубачки оркестар на Сабору Златном Трубом Гуче, веома вриједним признањем. Побједници Сабора постаје трубачка леганда, мајстори трубе без којих се не могу замислити музички сабори у Токију, Мелбурну, Москви, Берлину, Варшави, Паризу, Лондону, Кану, Венецији, Њујорку, Торонту и другим свјетским метрополама. Међу трубачким звјездама најсјајније свијетли она Бобана Марковића из Владичиног Хана који се задњих година и не враћа у завичај, путујући са континента на континент, из града у град, са фестивала на фестивал ширећи звук српске трубе широм свијета,
Иако је сабор данас далеко премашио очекиване размјере организатора, и прерастао у комерцијализовани интернационални фестивал који је ове године, 47. по реду, посјетило око 600 000 људи из читавог свијета, он се и даље надовезује на главну нит народног сабора, коју су почели млади људи заљубљени у свој народ, земљу и културу, кроз организовање импровизације традиционалне драгачевске свадбе, присуство ткаља, везиља, народних пјевача очувавјући богатство народног духа.