Srce je usamljen lovac
Mršavkoje, uprkos
balkanskim metilima, privukao publiku kao magnet. Nije pevao na kvarno.
Njegove pesme nisu bile imitacija života.
Toma Zdravković ostaće za vjeki vjekov junak novokomponovane tragedije.
Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti
se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i... sve
ispočetka.
Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo straćeni novac, putovanja,
jad i sreća „na kapljice", doveli su Tomu Zdravkovića u veoma nezgodnu
poziciju: postao je lider, umorni lider.Lideri se, kao što znamo, oslanjaju
isključivo na narod.Narod Tome Zdravkovića sastoji se od umornih
intelektualaca svih kategorija, umornog radništva i seljaštva, umornih
devojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata, umornih
partijaca i subotara...Sto je sasvim normalno za čoveka koji je dan odmora
proglasio za najtužniji dan.
Dok svaki ovdašnji estradni radnik u svojoj zanatskoj radionici privatno sanja da bar mesec dana bude u modi i da samog sebe gleda na naslovnim stranama, topeći se od uživanja - Tomu Zdravkovića takvi problemi već odavno ne muče. Toma je stalno u modi, makar to bile setne šezdesete, cinične sedamdesete ili surove osamdesete godine, jer se pesme koje je Toma napravio, kao kafanske himne po nepisanoj tradiciji prenose s kolena na koleno, pa je danas njegova publika isto tako mlada kao ona iz pedesetih godina kad je u leskovačkoj „Dubočici" prvi put stao pred mikrofon.
Životno putešestvije Tome Zdravkovića ima sve elemente avanturističkog filma, s primesama trilera. „Kralj kafane" i ,,poslednji beogradski boem" upoznao je u svojoj karijeri sve što se upoznati moglo: i neslućene visine popularnosti, i dno života, nemaštinu i ogromnu lovu koja mu je nehajno odlazila iz ruku - a sve je to prošarano, žestokim sudarima sa alkoholom i kockom, da posle svega, kao pedesetogodišnjak, Toma Zdravković ostane isti zanesenjak i zaljubljenik u kafanu. Ili u život. Razlike ionako nema.
Melodramu nikad nije
svesno stvarao, niti joj se predavao, ali je svaki „hepiend" u karijeri
primao kao nešto normalno i zasluženo, kao pročišćenje posle golgote kroz
koju je prolazio. A ostalo je mnogo da se pamti. Od pesama „Umoran sam od
ži-vota", „Danka", „Dotak'o sam dno života", „Sliku tvoju ljubim", „Ciganka",
„Buket belih ruža", „Tamburaši, tamburaši" - do euforičnih koncerata i
zakletvi kafanskih gostiju da je Toma car i legenda, i da je tu kraj, potop
i tačka.
I time je, uz litar belog i sifon - sve re&#drzaj pojedinacnih stranica.
