Соло каријера

Исте године Чолић је учествовао на фестивалима у Сплиту са песмом „Стара пјесма“, Скопљу са песмом „Мој бол“ и на фестивалу у Приштини. Заједно са Индексима, Бисером Велетенлић, Сабахудином Куртом и Сабином Варешановић кренуо је на турнеју по Совјетском Савезу. Са песмом „Гори ватра“ Кемала Монтена Чолић је у Луксембургу представљао Југославију на избору за Песму Евровизије. Следеће две године Чолић се углавном појављивао на фестивалима са песмама „Блинг блинге блинг“, „Она спава“, (победа на „Хит паради“), „Звао сам је Емили“, „Април у Београду“ (аутор Корнелије Ковач, победа на „Београдском пролећу“), „Љубав је само ријеч“ (Војкана Борисављевића), „Зелена си ријека била” (аутор Кемал Монтено, победа на „Шлагеру сезоне“). У исто време је потписао уговор са немачком кућом „WEA“ и за њихово тржиште снимио два сингла. Ту се и завршила његова каријера у иностранству јер није желео да живи у Немачкој, а у земљи је било много концерата.
Први студијски албум „Ти и ја“ је изашао 1975. године, а низ јаких песама „Вагабунд“, „Играш се ватром“, „Лоше вино“ (на музику Горана Бреговића и текст Арсена Дедића) је довео до масовне хистерије девојака. Продуцент плоче је био Корнелије Ковач и ту праксу Чолић није мењао ни на следећим албумима. За омот је био задужен Драган С. Стефановић, који је и касније дизајнирао омоте плоча. Исте године у ПГП РТБ је издата плоча „Здравко Чолић“ на коме су били хитови са синглова. Иако је 1976. године на загребачком фестивалу са песмом „Ти си била, увијек била“ освојио четврто место, Чолић је био највећа звезда фестивала. Крајем те године кренуо је са Индексима на прву југословенску турнеју. Последњи пут се на неком фестивалу појавио у Загребу 1977. године са песмом „Живиш у облацима“. На Југословенском фестивалу револуционарне и родољубиве пјесме у Загребу 1977. године Чолић је наступио са будућим најпродаванијим синглом „Друже Тито ми ти се кунемо“ која је продата у више од 300.000 примерака.
Следећи албум, „Ако приђеш ближе“ из 1977, је снимљен у Загребу, а приређен у Немачкој. За прве две недеље продато је 50 хиљада примерака, а нови адути код публике су били „Пјевам дању, пјевам ноћу“ по песми Бранка Радичевића, „Главо луда“, „Загрли ме“, „Јуче још“, „Једна зима с Кристином“ и „Продужи даље“. 1. априла 1978. године Чолић је кренуо на југословенску турнеју под називом „Путујући земљотрес“, а пратила га је балетска група „Локице“. Већ тада је плоча продата у 150.000 примерака, да би на крају пребацила 700.000 примерака.У анкети листа „Здраво“ Чолић је победио у категорији „најдража личност“. Иако је на почетку турнеје 4. и 8. априла одржао два концерта у београдској хали „Пионир“, турнеја се окончала концертом на Маракани одржаним 5. септембра 1978. године који је окупио око 70.000 људи. У пратећој Чолићевој групи клавијатуре је свирао Крис Николс, а бас Дадо Топић (некадашњи чланови тада већ распуштеног састава Тајм). Топић је наступио као загревање, певајући неколико својих хитова, а затим је на бину ступио Чолић, праћен разголићеним „Локицама“. Као гости концерта појавили су се Кемал Монтено, Арсен Дедић, Корнелије Ковач, Јосип Бочек, трио „Струне“ и певачки квинтет РТБ. Сав приход од наступа Чолић је уступио Савезу слепих. На стадиону су снимљени и први кадрови документарног филма о Здравку „Пјевам дању, пјевам ноћу“. Сценарио је писао новинар Душан Савковић, а режирао редитељ Јован Ристић. Филм је касније преточен у серију од четири епизоде и, неколико месеци касније, после биоскопске премијере, приказан на тадашњој југословенској телевизији. Концерту на Маракани присуствовао је Зиги Лох, директор немачке дискографске куће, који је био изненађен Чолићевом популарношћу и одмах је предложио да се обнови уговор, па су за немачко тржиште објављени синглови са песмама „Једина“ и „Загрли ме“, као и један диско сингл на коме су биле песме „I'm Not Robot Man“ и „Light me“. Међутим, Чолић није прихватио њихову понуду да се пресели у Немачку и тамо ради за њих. Уместо тога, 14. новембра 1978. године је отишао на одслужење војног рока у Ваљево. Касније је прекомандован у Београд, па у Пожаревац, да би завршио војни рок 14. септембра 1979.[1]
У пролеће 1980. године Чолић је објавио албум „Због тебе“ са песмама „Писаћу јој писма дуга“, „Пусти, пусти моду“ и „Пјесмо моја“. Албум је сниман у Великој Британији (опет га је продуцирао Корнелије Ковач) а аутори су били још и Горан Бреговић, Кемал Монтено, Арсен Дедић и Споменка Ковач. Иако је еуфорија за Чолићем мало опала, плоча је продата у преко 400.000 примерака.[1] Следећа турнеја је била нешто мирнија, без „Локица“, али са енглеским музичарима. На крају турнеје, у октобру 1980. године, Чолић је одржао три распродата концерта у хали „Пионир“. На једном од њих први и последњи пут, на једном свом концерту, је уживо отпевао тада мегахит „Друже Тито, ми ти се кунемо“.
Нови албум, „Мало појачај радио“, сниман је октобра 1981. године у Лондону. Музички део посла одрадили су Корнелије Ковач и Горан Бреговић, а матрице су снимили енглески студијски музичари. Плоча је донела заокрет ка рок звуку, а хитови су били „Мађарица“, „Нове лаковане ципеле“, „Дунав“. У песми „Што си препотентна“ Здравко се први пут окушао као аутор, док су преостали материјал написали Ђорђе Балашевић, Душко Трифуновић, Ђорђе Новковић и Марина Туцаковић. Албум је продат у више од 300.000 примерака.[1]
Током 1982. Чолић је на турнеји одржао педесет и пет концерата, а пратили су га чланови групе „Генерација 5“. Тада су наступили и у Приштини у којој због демонстрација пуних годину дана нико није свирао. Наступ на београдском Ташмајдану 10. јуна 1982. године окупио је око осам хиљада посетилаца. Цена улазнице је била сто динара, што је у оно време представљало неуобичајено високу цену.[1]
Следећа плоча, „Шта ми радиш“, опет је снимана у Лондону и то под потпуном контролом Корнелија Ковача. Опет су свирали енглески музичари, а аутори песама су били Ковач, Момчило Бајагић Бајага, Зоран Живановић Кикамац (Зана), Арсен Дедић и други. Албум је објављен 1983. године, са хитовима као што су: „Шери, Шери“, „Шта ми радиш“ и баладА „Станица Подлугови“. Чолић је на турнеју још једном кренуо са члановима групе „Генерација 5“ и Лазом Ристовским.
На следећој плочи, „Ти си ми у крви“ 1985. године, првој коју снима у Београду, у студију „Акваријус“, Чолић се окренуо етно звуку, посебно у нумерама „Рушка“, „Сто цигана“ и „Ти можеш све, ал' једно не“, али се као највећи хит издвојила балада „Ти си ми у крви“, коју су заједно урадили Корнелије и Споменка Ковач. Уследила је делимична југословенска турнеја која је обухватила јадранску обалу, Македонију, Босну и Херцеговину и Сава центар. У то време Чолић се привремено удаљио са сцене, основавши са Бреговићем издавачку кућу „Камарад“, на тај начин међу првима започињући приватну издавачку делатност.
После скоро три године паузе и петнаестогодишње сарадње са загребачким „Југотоном“, Чолић је у децембру 1987. за сарајевски „Дискотон“ са Корнелијем Ковачом, као продуцентом и аранжером, снимио и објавио албум једноставно назван „Здравко Чолић“, којим се вратио поп звуку. Плоча није имала великог медијског одјека и памти се као албум са најслабијим тиражом од 200.000 примерака, са кога се као хитови издвајају нумере „Ој дјевојко, селен велен“, „Хеј сузо“ и „Само она зна“.[1] Због лоше продаје није одржана турнеја, а и следећих година Чолић се посветио приватном пословању.
Чолић је 1990. са Гораном Бреговићем урадио албум „Да ти кажем шта ми је“ који је објавила приватна београдска издавачка кућа „Комуна“. Материјал са албума је промовисан на фестивалу „Месам“ 1990. године. На њему се нашла обрада народне песме „Чаје шукарије“, у којој пева девојчица Ивана, глумица из филма „Кудуз“, која се издваја као највећи хит, и нумере „Чија је оно звијезда“, „Е драга, драга“ и „Да ти кажем шта ми је“, насловна песма аутора Дина Мерлина.
Почетком рата у бившој Југославији, Чолић се преселио у Београд и повремено наступао по мањим дворанама широм Европе са Лазом Ристовским, а редован је сарадник на плочама Бреговићеве филмске музике. Током паузе у његовом дискографском раду године 1994. у дискографским кућама „Комуна“ и ПГП РТС објављена је плоча „Последњи и први“ на којој је избор његових највећих хитова. Током деведесетих година, сматра се једним од најпродаванијих албума у
Здравко Чолић, на концерту у Пироту, августа 2008. године.
После седам година паузе, у „Комуни“ је издат девети Чолићев албум, „Кад би моја била“, у продукцији Горана Бреговића. Песме су компоновали Чолић и Бреговић, а део текстова су написали Марина Туцаковић и Момчило Бајагић. Са албума су се издвојиле песме „Чини ти се грми“, „Јако, јако слабо срце заводиш“, као и баладе „Кад би моја била“ и „Табакера“. Чолић је те године одржао девет распродатих концерата у Сава центру, а наступио је и у Приштини, не обазирући се на сукобе на Косову.
Чолићев десети албум, „Окано“, објављен је крајем 2000. године у издању „БК Саунда“. Албум је поред насловне нумере донео и хитове „Красива“, „Хотел Балкан“ и баладу „У боји вина“. Тираж је био преко пола милиона продатих носача звука, а уследила је и велика турнеја по већим градовима бивше Југославије. Турнеја је завршена концертом на Маракани, 30. јуна 2001. године, на којој се овај пут окупило око 80.000 људи. Пред малим екранима је више од 4.000.000 људи пратило директан пренос концерта. [1] Албум „Окано“ проглашен је за албум године, песма „Окано“ за хит године, а Здравко Чолић је изабран за личност године.У мају 2001. године Чолић се оженио Александром, а 1. октобра исте године добио је кћерку Уну-Звездану.
Нови албум „Чаролија“, поново у издању РТВ БК, Чолић је представио 24. децембра 2003. године. Са албума су се издвојиле песме „Ао ноно бијела“, „Злочин и казна“, „Моја драга“ и „На овај дан“, а као песма са једним од најбољих спотова се издвојио велики хит „Много хвала“. У мају 2004. године је почела турнеја по већим градовима бивше Југославије и неким европским земљама. Током 2005. године одржано је још 14 концерата у Канади, Сједињеним Америчким Државама, Европи, као и на просторима бивше СФРЈ. У октобру је непланирано две вечери заредом певао пред београдском публиком у новоотвореној Београдској арени. Концертима је присуствовало преко 50.000 људи.
Последњи албум „Завичај (албум)“ Чолић је објавио 2006. Песме за нови албум су поред Чолића написали и Ђорђе Балашевић, Марина Туцаковић, Арсен Дедић, Дино Мерлин и Леонтина Вукомановић. Песме су снимане у студијима у Београду и Новом Месту, миксоване су у студију Питера Гебријела, а пост-продукција је рађена у лондонском студију Еби Роуд. Уз албум „Завичај“ у издању Телекома, купци су добијали и картицу са 100 динара допуне и купоном за месец дана бесплатног интернета. Албум се у прва два дана продао у рекордном тиражу од 100.000 примерака.
Чолић је 10. августа 2006. добио кћерку Лару.

Homepage

Muzika