| Живко Малешевић | ||
|
...Малешевићева књига је уствари нарочит албум брзих, полароид књижевнокритичких снимака, првих импресија и првих процена који, на такав начин сачувани од заборава, у ствари представљају, с једне стране, извештај о неким минулим књижевним сезонама, а са друге јесу увод у евентуална исцрпнија читања и аналитичка поређења. И намах се, када Малешевићеву књигу читамо исцела, мења основна перспектива, ефемерност није више у фокусу, већ пажњу почиње да привлачи начин на које селектује и систематизује своје књижевнокритичке текстове и како од њих ствара своју слику књижевности. Опредељујући се за позицију критичара који не верује официјелним књижевним порецима, Малешевић са подједнаком енергијом пише о већ провереним песничким и приповедачким именима (додајући томе и понеки текст о својим колегама критичарима и историчарима књижевности ) и о онима који ће , евентуално то бити, ако буду. Савремена српска књижевност, са примерима узетим са различитих геопетичких страна, у Малешевићевом компендијуму критичких текстова показује се као врло витална и поетички разноврсна језичка уметност ... др Михајло Пантић, професор Филолошког факултетета у Београду ...Малешевића није бунило многогласје: он увек говори из себе и по себи, не подлежући ауторитетима и заводљивим новотаријама. Већ у избору аутора и текстова којима се бави, он примењује високе стандарде, што, као што смо видели, не подразумева окретање према врховима. Уопште, може се рећи да Малешевић има изграђен критичарски метод, чија је најбоља особина то да се и не осећа као метод, што значи да критичара никад не истура испред дела, а опет, саму критику не спречава да буде лична, онолико колико је потребно да не би била стерилна. Суштина Малешевићевих критичких принципа није утемељена у теоријској и поетичкој, него у онтолошкој димензији књижевности; он трага за оним живим жариштем у којем се зачиње потреба за писањем, где се рађа човеково морање да се одупире пролазноси и случајности постојања. Књижевност је за Малешевића простор очовечења, пут изласка из раздешености света. Писац је изгнаник који се низ језик покушава вратити у ''изгубљени рај'' првобитног јединства Бога и човека. Из те онтолошко - филозовске основе креће његово читање појединачни дела , описивање поетичких, стилских и језичких особености њихових аутора. др Душко Бабић, песник и критичар, профессор Филолошке гимназије у Београду
... Живко Малешевић, актуелно је један од најприсутнијих,
најопремљенијих и најсензибилнијих књижевних критичара на српским књижевним и
духовним просторима западно од Дрине... (стр.146) ...Малешевићев есеј често
од критичког прераста у метакритички говор о књижевној умјетности, што
показује не само његову високу критичку опремљеност и битну естетску
саживљеност са предметним проблемом и феноменом већ и располагање са
извјесном сасвим особеном интуицијом за распознавање истинске умјетничке
вриједности. Нема сумње, Живко Малешевић све више израста у значајно име наше
не само прекодринске критике која је на овом западно истуреном књижевном тлу
српских крајева и наслућених умјетничких потенцијала актуелно потребна као
хљеб и со... ( стр. 150-151 ). ..
|
||