Misli sa prvog časa

Pola osam
Sunce nije ni svanulo
Jedva na oči gledam
U učionici hladno

Ne zna se ko je od koga umorniji
Ali svi smo još živi
Profesor živahno priča novo
Ranojutarnjem funkcionisanju se divim

Uvijek sam željela biti dio onih ljudi
Da ustanem dovoljno rano da vidim sunce kad se budi
Ali lažem sunce, lažem narod, a najviše sebe
Lagala bih kad bih rekla da od sunca manje volim krevet

Vidite, krevet je izvor sve toplote, svega što je fino
Radije bih ušuškana ležala nego išla u kafić ili kino
Krevet je kao oblak sazdan od ljubavi
Tu mi je udobno i ne patim od anksioznosti

Jeste da me kriza hvata kad shvatim da je prošao cijeli dan
A da nisam ustala barem da do kuhinje prošetam
Ali brzo me prođe kriza, ipak je to moja postelja
Tu su snovi, tu su buđenja, tu je sreća sva

Usred mašte o postelji toploj, profesor me cima
Ne vidi da spavam uprkos otvorenim očima
,,Šta je, Ana, nisi se naspavala" zezaju me tako
E kad bi samo znali da nije nimalo lako
Sanjaru da se pravi budan pa makar i u školi
Od same misli me za krevetom odmah srce zaboli

„Strpi se“, kažem sebi,“ brzo će svemu kraj“
„Čim dođeš kući, odmah s vrata u krevet upadaj“
Zdravo živo, prijatelji, sori što ne idem s vama
Ali ipak ću ja danas čitav dan da spavam