Да ли вођење доброг живота захтијева повољне животне околности?

Кажу да опстају најснажнији, најдоминантнији. Слабијима је једноставно суђено да нестану. Ипак, чини ми се да ово није баш сасвим тачно. Зар је потребно само да пркосимо судбини и показујемо снагу да бисмо преживјели? Ако се родимо у не сасвим повољним животним околностима, не треба да се одмах предајемо. Колико год да се прилагодимо средини, толико морамо и њу прилагодити нама. Понекад попустити притиску, а понекад га избјећи. Бити истрајани и сналажљиви. И тек тада можемо преживјети. Ако ми не вјерујете, прочитајте причу о мојој слабашној другарици. Изгледало је то овако.

Родила се у мраку. Заправо, свјетло је било толико јако да јој је мрак одмах пао на очи. Гњавили су је, мељали и развлачили, а затим бацили у тишину. У мрак. Сасвим саму и малу.

Није знала ни гдје се налази ни како да оде одатле. Када се увјерила да је више неће дирати, разбашкарила се у самоћи и лагано отиснула удесно. Или је то било улијево? Није се баш добро сналазила у простору, а ни у времену. Била је тако млада, и радознала. Била је сама и сасвим мала. У својој првој шетњи ударила је у зид. Скикнула је и муњевито запливала у супротном смјеру. И туп, поново! Избезумљена, бјесомучно се бацакала наоколо. Туп, туп, туп и само туп! Стално и сваки пут, једино туп! Ударала је у зидове док замало није пукла од љутње. А излаза није било.

Данима су је загледали и чачкали. Кињили су је, а она се повлачила у себе и скупљала. Мучили су је, али није се предала. Дрхтала је док су наваљивали. Дању су нападали, а ноћу су је пуштали да се опорави. Били су немоћни, и упорни. А она уморна и одлучна. Увијек сама и ужасно мала. У својој ћелији.

Губила је снагу у тој биједи и морала је да им узврати. Није знала како да побјегне, или да се распрсне. Да напрасно нестане. Очајнички је хтјела да нарасте, да постане огромна, и пробије свој обруч. Али, било је још рано за то. Исувише рано. То ће да сачека нове генерације. Она, тако сама и мала, ту је да их створи, да им преда свој мрак.

Вријеме за њу није имало никакав значај – све што је знала било је да је одувијек у мрачној ћелији, од свог првог корака, и да су та ћелија и то мучење сав њен живот. Није сањала слободу, нити маштала о бољем сутра, јер за њих није ни знала. Имала је само мрачно и труло данас. Које је исто као и јуче, и прекјуче, и тако до почетка времена. Ипак, ништа од тога није јој се допадало, и одлучила је да промијени ствари. Није имала сат, а и када би га имала, не би знала како да га користи. Неоптерећена размишљањем о томе колико је времена прошло, и колико тек треба да прође, препустила се интуицији. И није протраћила свој вијек.

Можда је слаба, можда је заточена. Није то заслужила, али неће се с тим помирити. Спремна је. Спремна за нови живот, ако досадашње бивствовање уопште можемо назвати животом. Када је најзад оставише на миру, сасвим се опусти, рашири, а затим дубоко удахну, зажмири и преполови се! Без имало нећкања растргла је своју утробу, поцијепала свој ДНК, и нестала, да би из ње двије настале. Малене, младе и снажне. А из њих још по двије, и тако све до обруча, до граница, а онда преко њих. Бујале су, носећи дио Ње у себи. Биле су мале, малецке. Било их је много. И појеле су мрак. А Она је нестала, да би постала легенда.

Тако је живјела и била један сићушна Ешерихија коли.