Онеир

Ћути!

И пусти је да спава.

Не, пусти је да сања.

Да вјерује у све оно што није било, што није, и што (можда?) никада неће бити. А ипак је стварније од свега што јесте.

Држи је за руку и не дај јој да залута, на том путу свих људи, свих звијезда, и свих богова.

Пусти је нека замишља да је краљица свемира и црних рупа, бар на једну ноћ. То је њен сан, а снови никада не лажу.

Пусти је да лови снове, и не дај да је однесу.

И немој да је пробудиш када је загрле демони ноћи. Они нису стварни, а без њих није ни она.

Чувај је док спава. Чувај је док сања.

Чувај је код оца и чувај је код сина.

Не бацај пијесак из њених очију, то јој је једина успомена.

Пусти је да сања.

А она ће да луња, да плеше, и да се бори. Можда ће постати и краљица, бар на један дан.

Он ће јој рећи: „Ја сам твој Сан“, а она њему: „Ја сам твоја јава“. И пожељеће да се никада не врати.

Тада је пробуди и шапни јој на ухо: „Добро јутро, краљице“.