У наручју поезије

Прснућу од плаховитог тренутка
На слици црвеног рама
Посута сам пољупцима стихова
Тешка сам и немоћна
Терет твојих додира обгрлих ногама
Уз пјесме старог грамофона
Лаганим уздасима као риме
Недокучиве, а ипак слатке и болне.

Пад под окриље дивљења царству твом
Врхунцу љепоте, громке пожуде
У умјетности голог тијела
На кревету од бијелог папира
Неизљечиви. Гладни.
Жедни вјечне младости
Гријеха врхунца, круни спознаје
Грлиш ме, безусловно
Трајеш
Палиш стопала инспирације
Гласом сланог пјеска
Посустајем, пред тобом покорна
Хера, пресвучена муза поезије
Заводим ти ум
Улазиш у вртлог моје неукротивости
Скидаш ме
Без срама, гледаш ме
Голу и јединствену
Уживаш у плодовима природе
Крадеш ми мисао по мисао
Ријеч по ријеч
Одузимаш ме од сопственог тијела
Ум мој грчи се и пламти
Ватром гладног погледа
Перо на броду од папира
Ужарених иглица младости.
Одлазиш. Узео си ми дах.
Заборављаш наслов и враћаш се
Желиш поново
Узео си латице ријечи
Пјесма још јачи мирис пружа
Остави потпис на кожи
Као најславнији уздах
Зреле љубави,
Наручју поезије.