Не осуђуј (ме)

Како си?

Колико је сати?
Ах, па да , казаљке нам се не поклапају
Мисли се преплићу, нећу рећи да те разумијем
У себи знам да хоћу, пружичу ти руку
Посијеци ми кожу, крв нек` почне лити
Нема везе, зарашће
Али казаљке се неће стићи.

Не осуђуј ме
Мој лук те грли, шири ти руке
Стријела је тупа
Можда би био бољи ја на сцени
А познајеш ли представу у цјелини?
Видиш ли њене границе и немире
Смјешкајући се невидљивом огледалу
Да ли би боље лебдио изнад облака
И корачао бос
Поскакивајући путем на сваку трећу
Грудву снијега
Која пржи стопала.

Питаш ме зашто
А ја тишином обликујем ријечи
Упознај ме
Комедија умјетности нема границе.

Покушаваш намјестити казаљке
Удахни дубоко, не брини
Немогуће је
Увијек ћу каснити пар секунди
Или пар корака до пола пута
Ти ћеш поранити као и увијек
Знам те.

Не осуђуј ме,
Мени још снене очи иза казаљки вире.