Пепео у магли

Хармонија, увело лице и ти на уснама..
О зашто још пркосно тражиш поноре дуге
Гдје ли те ризница душе скрива у ноћи,
Ти још негдје лебдиш у маглуи пепела.
 
Пусти, очисти ме од себе
Диве заносног пламена,уби боје
Дугу,оне као рањени орао падају, роје
Љубивши прекорно и без срама руке твоје.
 
Мој си и мир и немир,блиједог живота страст
И страх и трепет,гроб слатке душе
Био си мој сан а опет од сна више;
Без сузе, музе у паклу спише.
 
Сјенка твоја тетура се у понору изгубљене среће
Лицка осмјех, голица образе без стида;
Ти, магла, зачас немир, ноћ, понор дуга
У наручју линије осјећања губим те из вида.
 
Хармонија, увело лице и ти у очима
О зашто пркосно желиш да гледам младости цват
Иди! Ковчези среће занесено пливају луком
Подигни сидро, без милости, тихо али журно.
 
Не окрећући главу, иди, спути сан у маглу вјечну
Да лептир ти лице не угледа , диве пламена
О коју сада чиниш срећну, дугу
Свијетлу и плаховиту, у срцу од камена.