Spas

Jednog dana pogledah kroz prozor, 
I vidjeh jamu kojoj kraja nema.
Tog dana je muzika umrla,
Nota ostade u žici.
Hiljade mrava na rad se sprema,
Noge im rade, al' im srce drema.
Veče se uselilo u moju sobu,
Vuče svoje prste po mojim zidovima
Uvlači se mrtvu šumu i vatru uličnih tornjeva,
Ali ne i u mene.
Ja sam mu dobar drug, čuvam svoje sjene
koje su mi zašle u visoke planine i kljucale moj plod.
Sklapam lica u crninu,
Skupljam mrve u cjelinu,
Pružam ruke ka bjelini,
Nova voćka u đavljoj baštini.
Ima stvari za koje svemir ne zna ništa,
I kad čuje taj nemir, da li ga hvata strah?
Ipak sve ima svoj kraj,
Možda je to baš ovaj maj, a možda je to za par ljeta.
Proljeće slatko spava i ljetu je kraj,
Jesen lako umire,a zima je raj
Pakleni raj.
Sve je laki stih,
Divlja griva ispod kose mu raste,
I svakom ogranku nudi svoju ruku.
Oni će se sresti na drvenom luku,u pratnji vuka i osmijeha laste.
I strijela koja je trebala da bude smrt,
Dala je život novoj nadi, novoj sreći i novoj tuzi,
Spasila me kao grana sa lišćem punim misli, boljih od onih što su mi u torbi.
Ja ne znam kako je kad se ujutru lomi vrat,
Kad se stoji na hladnoći dok ti srce preskače kao jutarnji sat,
Ali mogu pjevati o tome.
Već vidim kako kesten zuri u ogledalo,
I pokušava da stane u njega ,
Da bude proziran i kriv,
Kao i slika koju je naslikao.
Nije svaka misao prazno polje,
Ali ga može skriti i u njemu biti,
Kao i god kojem je dalo život.
Čovjek je čudna sprava,
Što više vidi to manje gleda.
Rad van mreže se veže u tanku nit,
I puni stranice dnevnika dok ne bude sit
I kaže:
"Nađi sebi novi vrh!