Чуј ме, свијете!

Здраво свијете! Имам нешто да ти кажем,
Иако је истина, мислићеш да лажем.
Замисли да су људи као један ланац,
И у том ланцу ја једини сам странац.
Ја сам карика што не припада низу,
И Богу и ђаволу једнако сам близу.
Осјећам се као Алиса у земљи чуда,
Уклапање у друштво тражи много труда.
Гледају ме као да сам са Марса стигла,
А ја дијамант, из прашине се дигла.
Осјећам да ме сви гледају испод ока,
Иако је то тешко јер сам баш висока.
У мору сребрних, ја сам карика од злата,
Ваљда за преображај имаш неког алата.
Ти си свијете, моја једина нада,
Помози да будем као други од сада.
Ако учиниш да нисам више од злата,
Бићу чисто сребро око твога врата.
Нека све карике буду као једно,
Сребро је више од злата вриједно.
Нека влада једнакост док још има људи,
Нека се свако за исти циљ труди.
Можда сам неважна, карика мала,
Али чуј ме, свијете, кажем ти хвала!

 

Живот је чудо

Данас си овдје а сутра си тамо
Вријеме је час мирно а час лудо.
Данас си просјак а сутра веч богат.
Никад се не зна јер живот је чудо.
Кренеш па станеш, причаш па ћутиш,
Лете године, мјесеци и дани.
Док се окренеш, више ниси дијете,
Вријеме није на твојој страни.
Гледаш како се људи воле,
Ратују, разводе и склапају мирове.
Тражиш и ти свог животног партнера,
Неког да испуњава твоје хирове.
Док сједиш у свом скромном дому,
Имаш кров над главом, храну и воду.
На дневнику слушаш о неправедном животу
И како се сиротиња нада препороду.
Захваљујеш се Богу на свему што имаш,
И са просјечном платом лакше се живи.
А људи у Африци ни трећину немају,
Иако нису ником ни дужни ни криви.
Слушаш како комшинице јутрос уз кафу
Причају о комшијином најмлађем сину.
Био одликаш, па и гимназијалац,
А онда се у наркоманска небеса вину.
И онда не знаш шта више да мислиш,
Чему се надаш и коме се дивиш.
На моменте, живот је неправедан,
Али је чудо и зато га живиш.

Умјетничка пјесма

Уметник гледа свијет
Другачијим очима
Ствара нова дјела
У бесаним ноћима
Шта је хтио рећи
Други не разумију
Па се нова дјела
По ладицама крију
Затворене душе
О осјећањима ћути
Док гледа своју драгу
Поглед му се мути
А дубоко у срцу
Притишће га туга
Јер га драга гледа
Само као друга
Широк круг пријатеља
Мисаона именица
Само су му умјетници
Пријатељска лица
Док га други људи
Гледају попријеко
Он је својим дјелима
Велику славу стек'о
Углађен и сређен
Умјетник не мора бити
Али воли у миру
Коју чашицу попити
Док му се у глави
Јављају стихови, слике
За нова дјела
То су добре прилике
Сада нека нам примјер
Буде Салвадор Дали ЛЛ
Чије су слике многи
И куповали а и крали
Иако ни богаташ
А ни лопов није знао
Шта је Дали на тој слици
Тако вриједно нацртсо
На пољу прозе
Андрић је личност славна
Читањем његових дјела
Враћам се у времена давна
Писање пјесама
Јача ми је страна
Ипак се не сматрам
Умјетницима равна
Не знам да ли умјетник
Живи од данас до сутра
Ваљда са надом да ће му
Сванути свјетлија јутра.

 

Јесен и живот без смисла

Са првим капима септембарске кише
Вјетар дува и дрвеће се њише.
Отпадају листови са танких грана
Стиглајж је, куца на врата јесен рана.
Док посматрам на небу облака рој
Одлутам у неки свијет, далек и мој.
Кога, због свог живота, могу да кривим?
Постоји ли неко због кога ја живим?
Да ли ме судбина води у нови дан?
Мјесеци пролијећу као кроз сан.
Сузе ми се мијешају са капима кише
Каква је ово бол од које се тешко дише?
Не знам откуд ја одједном на улици
Мрак је око мене и чују се крици.
Неке ствари ми никако нису јасне
Како мисли могу бити оволико гласне?
У ваздуху осјетим присуство туге
Нема мјеста за осјећаје друге.
Премлада сам да се тим питањем морим
Ко сам ја да се са мислима борим?
У трену пуче гром и прекину ми мисао
Ко је сценарио за мој живот писао?
И тако стојим поражена и покисла
Схватам да мој живот нема никаквог смисла.

Ти и ја са тобом

Кад одеш ја умирем за тобом
и нема никог да ме из тог пакла буди
а кад су овдје једини си
који се за мој осмијех труди.
Тог јуна ни у лудилу помислила не би'
да ће моје срце
и све што сам ја
припасти само теби.
Твој загрљај у ком се будим
чини у мени најљепши сан,
живот је диван кад ми уз тебе
почиње сваки дан.
Кад одеш у мени лију јесење кише,
кад одеш сваке секунде те желим све више,
кад ниси ту све ми на тебе мирише.