Filozofska sekcija "Tačka"
Dragojana Ristić
NOĆ
Podmuklo ćuti noć.
Odnosi mi najljepše snove
u zaborav.
Krade mi te iz srca.
Prije bih plakala, bunila se,
Tugovala bih dugo, dugo,
Sada samo razočarano utonem u bol.
Nebo mi je oči otvorilo,
Vidim da ne pripadaš tu,
U meni.
Hoće moja duša nekom u potpunosti
da se preda,
Da izveze mrežu ljubavi i sreće.
Ona misli da je stvarno
sve što zamisli.
Ona vjeruje u sve što kažu,
Što je na hartijama,
ispisano.
Ona, kad je teško,
samo zatvori oči,
Pretopi se u sne.
Već je bolje.
Tu je svoja, tu ima moći
i ne boji se da ostane.
Ona je samo dio vasione,
Ali, i vasiona je dio nje,
Njenim umom cvjetaju ruže,
mirišu kiše, lijepo je sve...
U njenom svijetu
sve je kako želi,
Tamo samo zloba
nestaje.
