Oблачак

Један мали паперјасти облак запловио је пространим плавим небеским сводом у жељи да упозна све мале паперјасте облаке свијета. Да види има ли оних њему сличних, с којима би могао да разговара о стварима које, како му се чинило одрасли нису разумјели. О стварима као што су комете којима је мали облак био задивљен. Сваке ноћи сањао је како се из облака претвара у комету, сјајнију од свих које је икада видио. Али ипак, када би се пробудио одвраћао је себе од идеала савршеног живота комете. „Њима је врло досадно“, мислио је, „да живе тако усамљено. А ја, ја имам пуно пријатеља.“ Али мали облак је врло добро знао да његово мјесто није било међу другим облацима на њиховом небу, свим истим и обичним. Мислио је да можда изнад Африке или Аустралије живе другачији облаци, слични њему. И мали облак је кренуо да их потражи. Дуго је лутао наилазећи на све исте облаке и осуђивачке погледе. „Шта један тако мали облак тражи сам овдје?“, мислили су. Али он није марио, настављао је даље. И већ је почео да губи наду. Затекао се у мирном , празном простору. Без иког у близини. Без осуђивачких погледа. Схватио је да је пронашао мјесто гдје је слободан да мисли. Простор у ком живе снови.
Кроз неколико сати, који су се облачку чинили као минуте, на небу су се појавиле задивљујуће боје. Дјело залуталог киста неког сликара опчинило је облак. Он је прилазио ближе, бојажљиво, али са великом жељом да коначно пронађе мјесто на ком ће бити схваћен. И пролазећи кроз боје видио је своје комете из снова, а он је био сјајнији од свих њих. И схватио је – машта је боје бескраја.