Твоје тијело је умјетничко дјело

Каћа никада није вољела своје тијело. Чинила се себи превише крупна и свуда се истицала својом висином.
За Сару су сви још док је била мала говорили да је права љепотица и одлично грађена. Свуда је привлачила пажњу, која је јој је била непријатна. Због тога је почела да презире свој изглед.
Марко  читав живот има флеке по тијелу. Љети никада не иде на базен, тешко му је када мора на љетовање са родитељима и избјегава кратке мајице и шорцеве.
Јелена има проблем са килажом.  Јуче је чула групу дјевојака и момака који су јој се смијали због тога. Дошла је кући јецајући.
Јанку је једна рука краћа од друге. Увијек је покушавао то да сакрије, али му тешко полази за руком. Осјећа се лоше у својој кожи.
Наталија је изузетно мршава. Већ годинама безуспјешно покушава да се удебља. Смета јој што јој стално говоре да је мршава као грана и често због тога плаче.
Ана носи мали број грудњака. Срамота је када са мамом иде да купује грудњак и када се пресвлачи на тренингу. Мисли да никада неће имати момка.
Лав је изгубио десет килограма у посљедња три мјесеца. Све хлаче су му велике и сви му говоре како је доста смршао, али он и даље себе види као дебелог. У прошлости је често био мета задиркивања.

У нашем свијету много се пажње посвећује физичком изгледу. Због тога су ови људи несрећни, несигурни у себе и не воле оно што су. Они пате због неколико тјелесних „недостатака“ умјесто да обрате пажњу на све оно што је на њима дивно. А много је дивних ствари на сваком од нас.
Тијело не би требало да посматрамо само као објекат. Јер оно нам пружа више од самог појма постојања. Оно пружа додире, загрљаје и љубав. Пружа нам да откријемо свијет. Носи у себи наше срце и нашу душу и све оно људско у нама. Носи у себи све у нама. Носи у себи нас.
Руке постоје кратке, дуге, маљаве, са флекицама, бијеле, црне и ко зна све какве, али све руке свијета знају да грле, да пружају љубав, да додирују свијет, да пружају помоћ, да бришу сузе. И можда у науци рукама управља мозак, али у стварности као да више зависе од срца. Колико љубави имаш у себе толико су ти руке велике.
Ноге нас воде стазама, путићима, водама. Моје су ноге другачије од твојих, али и моје и твоје откривају свијет.
Главе нас носе кроз облаке, књиге, прве љубави, патње, задатке из математике, снове, боли. Воде нас кроз живот. И зато ти са смеђим, он са зеленим, а она са плавим очима сви радите исто. Гледате. А видите различито, јер и јесте различити. Јер је љепота у очима посматрача. Да ли ја плаву видим исто као ти? Да ли је један цвијет за мене једнако лијеп као за тебе? Душа и тијело треба да буду једно. Видим оно што јесам.
И баш због тога како изгледам и какав сам, ја сам посебна. Треба вољети своје тијело, треба га посматрати не као објекат него као умјетност.
Јер бити човјек, то је умјетност.