Biografija
Dragan Džajić je jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena. Treća
Zvezdina zvezda, odigrao je 85 utakmica u nacionalnoj selekciji, do 2004.
predsednik fudbalskog kluba Crvene Zvezde na čijem se čelu nalazio preko dve
decenije. Džajić je kao tadašnji tehnički direktor Crvene zvezde tvorac
najzlatnije generacije u istoriji Crvene Zvezde, sa kojom se popeo na vrh Evrope
maja 1991, osvojivši Kup evropskih šampiona, i sveta, kada je Crvena Zvezda u
nezvaničnom takmičenju za najbolji klub na planeti, osvojila Tojota kup, u
decembru 1991.
Dragan Džajić je rođen 30. maja 1946. u Ubu od oca Kristivoja
i majke Vidosave. Džajić je u petnaestoj životnoj postao član Crvene zvezde, jer
je prethodno sjajno igrao na jednom turniru u Valjevu i lovci iz velikih klubova
su ga odmah zapazili. Kada je stigao do prve selekcije juniora, samo šest meseci
kasnije prebačen je u prvi tim. Aleksandar Obradović mu je ukazao šansu 6. maja
1963, kada je debitovao u meču protiv titogradske Budućnosti s nepunih 17
godina. Već u narednoj 1963/64 sezoni osvojio je prvu šampionsku titulu i postao
predvodnik nove generacije koja je tri puta uzastopno (1968, 1969. i 1970) i još
jednom 1973. osvajala titulu najboljih u prvenstvu Jugoslavije i četiri Kupa
Jugoslavije.
U nacionalnom timu debitovao 17. juna 1964. u Beogradu, u
meču protiv Rumunije (1:2).
Na Kupu nacija 1968. održanom u Italiji, Džajić je 5. juna u Firenci, u meču
protiv svetskih šampiona Engleza, u trku prevario direktnog čuvara Vilsona, u
šesnaestercu spustio na kolena kapitena Mura i onda lobovao Benksa koji je video
loptu tek kada se našla u mreži i doneo Jugoslaviji plasman u finale, koje je
kasnije ona, nakon dve utakmice, izgubila od Italije. Džajić je postigao gol za
Jugoslaviju u prvoj utakmici, a sa 2 gola je bio najefikasniji strelac završnog
dela prvenstva.
U sezoni 1970/1971. Džajić je isključen u četvrtfinalu Kupa
evropskih šampiona u meču protiv Karl Cajs Jene i dobio tri meča zabrane
igranja. Zbog toga nije mogao da igra protiv Panatinaikosa u polufinalu, kada je
Crvena zvezda slavila 4:1 u Beogradu i izgubila 3:0 u Atini. 11. oktobra 1972. u
Londonu (bilo je 1:1 protiv Engleza) Džajić je srušio dotadašnji rekord Branka
Zebeca u broju odigranih utakmica.
Učestvovao je na Svetskom šampionatu 1974. u Zapadnoj
Nemačkoj, na kom je reprezentacija Jugoslavije na otvaranju prvenstva igrala
nerešeno sa svetskim prvakom Brazilom i postigla rekordnu pobedu od 9:1 protiv
reprezentacije Zaira, a Džajić je postigao jedan gol. Međutim, nakon prolaska u
drugu fazu prvenstva, reprezentativci Jugoslavije nisu ponovili igre kao iz prve
faze i naređali su 3 poraza, pa su se morali vratiti kući.
Dve sezone (1975. i 1976) proveo je u Bastiji, gde je za francuskog prvoligaša
odigrao 80 mečeva, vratio se u Beograd i u Crvenu zvezdu, čiji je dres poslednji
put nosio 28. maja 1978. u Mostaru. Od reprezentacije se oprostio 16. septembra
1979, u prijateljskom meču protiv Argentine (4:2) na Marakani. Za Crvenu zvezdu
je odigrao rekordnih 590 mečeva, postigao 287 golova (od toga 305 prvenstvenih
mečeva i 113 golova). Za reprezentaciju je igrao ukupno 85 puta, a njegov rekord
je oborio Savo Milošević oktobra 2004.
Crvena zvezda je Džajiću 1979. ponudila ulogu tehničkog
direktora kluba sa kojih je postigao najveće uspehe u istoriji Crvene zvezde,
osvajanje Kupa evropskih šampiona i Interkontinentalnog kupa 1991. Prvi mandat
predsednika Crvene zvezde, od 1998 do 2002, u tešim finansijskim uslovima i sa
neadekvatinim igračkim kadrom, okončao je sa dve titule prvaka i dva trofeja u
kupu, da bi prihvatio i drugi mandat na funkciji predsednika.
Nakon loših rezultata Crvene zvezde i zdravstvenih problema,
Džajić se 2004. povukao sa mesta predsednika Crvene zvezde.
Fudbalski savez Srbije i Crne Gore ga je 2003. izabrao za
najboljeg igrača države u proteklih 50 godina.