Дође доба да идем у гроба

       Стигло је прољеће, лијепо, блиставо, осунчано. Природа се рађа, чујем весели цвркут птица. Гледам кроз прозор своје собе, гледам магнолију коју су моји родитељи засадили кад сам се родила. Видим на њој многобројне пупољке љубичасте боје. Поред ње тако лијепе, богате, пуне живота, осјећам се још мањом, немоћнијом и тако пролазном. На њеној кори сам оставила траг цијелог свог дјетинства и једва видљиво урезано слово Н, изгорени дио кад сам палила логорску ватру. И, свакако, безброј сјећања која се не могу видјети, а које носим у својој души. Мојој души је вријеме да путује.

       Никада више нећу видјети залазак сунца, расцвјетале цвијетове магнолије, моје другарице које остављам.

       Полако сам дошла до кревета и спустила своје уморно тијело у топлу постељу, спремна за можда неки нови свијет, нека нова искуства за која нам нико није могао рећи да постоје, што не значи да их нема.

Нина Давидовић VIII₅

ОШ “Иво Андрић”

Бања Лука