Школа и ја-у сусрет прољећу

            Била је хладна зима.Снијег је падао, и падао и све се више нагомилавао испред школе и по улицама.У школи су били скраћени часови, а наставници су једва могли да испредају час због тешке и оштре хладноће.

            Био је час српског.Док смо чекали наставницу испред учионице, ја сам мислила у себи на наше вољено сунце и питала се да ли ће икада да нас загрли својим златним, топлим и њежним рукама.У тим мислима ме прекиде долазак наставнице.На лицу сам јој примијетила некакав необичан осмијех, који раније нисам запазила.Наставница нам је рекла да сједнемо.Били смо у заблуди.Наставница нам је прочитала оглас да се часови продужавају јер ће вријеме да отопли, и да долази прољеће.

Остали смо без текста, јер смо први пут у овој невољи са зимом чули тако милу и радосну ријеч- ''ПРОЉЕЋЕ''

Одмах смо постали веселији и љепши, а чак смо и боље учили и имали вољу за игру.Разне пјесмице и паное смо приредили за прољеће, али смо све радили са великом љубављу према том годишњем добу.

            Схватила сам да наше прољеће никада неће да нас остави у промрзлим рукама хладне зиме, јер нас воли, а и ми њега, зато свима: ''СРЕТНО ПРОЉЕЋЕ''.

Слађана Вулић  VI₁