ЕПП ЗА МОСТОВЕ

Ових дана,
са свих страна
пјесме, приче
знање ниче. 

Срђан знања пун,
свима дао трун
научили смо
на рачунару да радимо.

 Редакција мала
с пажњом Жељка слушала
од часова крала
и у часопис ткала
што је знала.

 Ал` не лези враже
сви нас траже
насловнице сликају
и радове Драгоји предају.

 Данијела и 2 Милице
ту су кад треба
опасност не вреба 

Драгана чита и переце једе
Енеа је прати и
не може да схвати
како странице сложити.

 Ал` Жељко је ту
на нaшем путу
нуди нам спас
у прави час! 

Дани се нижу
Мостови стижу
читајте нас
јер ми смо уз вас! 

Редакција листа “Мостови”-Мјау

Дневник члана редакције

23. март,
касни је сат,
пењем се на пети спрат. 

Мисли су збркане, измијешане
лист се пише,
пјесама, цртежа и прича кише.

Како почети
и бриге прекинути. 

24. март,
рани је сат,
у своју школу улазим
и тим се поносим,
што је као други дом
и у срцу је мом.

Зборница ме чека
на ходницима вика, дрека.
Кључ броја три
кабинет техничког отвори,
и редакција извири.

25. март,
боли ме врат,
Данијела и Милица
играју игрице
док задатке чекају
добро се забављају. 

26. март,
ово је већ “арт”.
Срђан и Милица два
не сједе бадава,
компјутер укључују
и смјело започињу. 

И тако се из дана у дан
градња настави и лист се
мало по мало, као мост,
што спаја двије обале, састави.

24, 25, 26... март и април већ је ту
''Мостови'' долазе, на правом смо путу.

Редакција листа “Мостови”-Мјау

Упомоћ!

            Још само тричава четири сата до одласка кући. Заточени у овом подруму, гушимо се у мирису прашњаве просторије. Погледах на сто.

            Тамо је једна читава гомила непрекуцаних “лијепо написаних” радова, које ми, спасиоци ове школе морамо средити. Ем што смо уморни, ем што нас боли глава и даље нико не чује наше (м)јаукање из подрума. Кад год кажемо “мјау!” један миш пролети кроз затворена врата, са огромном рупом, која нам пропушта урлике и устајали ваздух из сусједне просторије. На вратима план рада, а на прозору решетке, закривене старим наранџастим завјесама, које ускоро могу постати храна мишевима. И док слушамо музику из малих звучника, ограничену јачином, због наставе у сусједној просторији и даље се пребијамо по дрвеним луксузним столицама, које чак имају наслоњач и три и по ноге. Ходајући по просторији, покушавамо да продремо до јакни, да узмемо лизало, да се мало освјежимо и заварамо стомак.

            Ето тако људи, ми се овдје супер, фино проводимо. Надамо се да ћете нам доћи у госте. Не бојте се, почастићемо вас са остацима прекјучерашњег чипса и са оним соком из расклиманог ормара.

Аутори: Срђан Бероња VIII₅ (највећи дио)_, Милица Њежић VII₄ (мало мањи дио), Данијела Топић VIII₅ (још мањи дио) и Милица Блажић VIII₅ (климала главом)