Поподневни разговор уз чај

Директор Kултурног центра Бански двор, господин Милорад Петрић

1.Можете ли нам рећи колико дуго сте на функцији директора Банског двора?

Па на функцији сам нешто дуже од четири године, сад у овом  мјесецу ће бити обновљен мандат, па ћу бити још четири године, то је сигурно. Моја жеља је да останем до краја своје професионалне каријере на овом мјесту, разлог је један једини, да покушам, као што сте ви и друга дјеца и умјетници Бањалуке, дати овом граду печат и да овако рањени из многих битака које су се дешавале у граду и изван њега изађемо што јачи. Такође да промовишемо град Бањалуку као један квалитетан град, град, у који треба доћи, и град у ком требамо живјети, а ми сви чинимо душу овог града. Као што публика чини душу Банског двора, то је тај разлог, јер умјетност се воли или не воли, прихвата или не прихвата. Према томе, мислим да је тежи посао бити наставник, али да је иза тога и култура, јер обично сви сматрају да у Банском двору морају бити концерти, да наставници морају да уче дјецу, а да ли је то поткријепљено и материјално, то је сад друга ствар. У свему томе, као и у послу којим се ја бавим, има пуно ентузијазма и љубави.

2. Како изгледа ваш радни дан?

Долазим на вријеме на посао, а мој радни дан почиње у 8 часова. Обилазим кућу заједно са својим сарадницима, стварам угодну атмосферу пошто се овдје дешавају лијепе ствари. Стварамо лежернију атмосферу јер желимо да будемо добри домаћини како би се угодно осјећали и умјетници који дођу. Послије обиласка зграде, повлачим се у своју канцеларију и рјешавам нека друга питања, договарам се са умјетницима који нису у Бањој Луци, позивам их на разговор, разговарам о могућим концертима, ликовним изложбама, дешавањима, промоцијама књига, интересујем с шта ће бити ново у књижевности или ликовним дјелима у граду за сљедећи период јер сликари приређују с времена на вријеме изложбе, а за њих се морамо припремити јер није лако припремити изложбу, некад имају инспирацију некад немају, одговарам потребама предсједника, потпредсједника, телевизије, ректората, сви имају своје потребе и захтјеве за коришћење простора у овој кући. Тако договарамо, и ту негдје око ручка завршава мој радни дан. Ако се деси да падне снијег, умјетници нам јаве да не могу због вејавице да дођу, морамо одгодити концерт. Ако имам посјету ученика да дођу да гледају цртеже Божидара Јакса, изузетне цртеже једног легендарног сликара, онда мало попричам са ученицима, слушам њихове жеље, шта желе да ураде, као што је била ПРОМОЦИЈА  ЧАСОПИСА „МОСТОВИ“. То је једна дивна промоција која је требала да окрене град према Банском двору и према младима, и да млади схвате, овог пута ученици ОШ "Иво Андрић", да су добро дошли у Бански двор, да је Бански двор њихов исто као што је и осталих грађана и да задовоље своју потребу за духовним дешавањима, а наравно ту је и Народно позориште, Галерија итд.

3. Које се све манифестације одржавају у Банском двору?

Манифестације у Банском двору: Концерти џез музике, озбиљне музике, умјетничке и народне изворне музике која може бити умјетничка, зависи од интерпретације. Одржавају се књижевне вечери, промоције књига, промоције књижевника и ликовне манифестације које се састоје од изложби фотографија, цртежа, графика, уља на платну, свих техника које се у ликовној умјетности употребљавају. Концерти у Вијећници Банског двора и драмски игрокази су посебни и то раде изузетни умјетници који имају предност у Банском двору, а Вјећница је право мјесто за интимне мале представе. То је оно што се одиграва у Банском двору, а Бански двор се бави и дјелатношћу предавања, првенствено из културе и здравља, али и политике.

4. Која вам је најдража манифестација одржана  у Банском двору?

За мене је била најдража манифестација „Концерт за завјесу“. Кад сам дошао на мјесто директора Банског двора, на позорници је била завјеса стара тридесетак година. Она је била у стању распадања. Онда сам размишљао, и било ми је жао да ту стару завјесу бацим у смеће. Одлучио сам да је исјечем на мале комаде, и утиснем унутра знак Банског двора. Тако смо сву завјесу у тим комадима залијепили на позивницу и подјелили грађанима Бањалуке да осјете љепоту и дух времена који је тридесет година провејавао том позорницом, да осјете све оне узлазне линије распламсавања умјетности, музике и нека друга осјећања - страхове, стрепње, све што се дешавало на тој позорници. Тај комад завјесе има 400 Бањалучана у својим кућама. Било је то поштовање према једном предмету који је био у умјетничкој употребној вриједности ове куће. Све што се деси у овој кући је историја, а и ви сте ушли у историју крупним корацима промовишући свој часопис „Мостове“ у Вијећници Банског двора. Док је свијета и вијека увијек ће писати у књигама Банског двора како је организована промоција, ко је све био на промоцији и слике ће ући у наш годишњак који сам ја увео прије четири године, а и у монографију. Све што се деси у Банском двору, то је историја.

5. Реците нам шта највише волите радити у тренуцима када кући дођете уморни од посла?

Па, ја не дјелим послове на мушке и женске, мада ја имам кћерку која је завршила Академију умјетности, тачније Музичку академију, клавирски одсјек, па доста њежно дјелује, те смо подијелили послове: теже физичке послове радим ја, зими се бринем да ватра гори, нахраним пса којег имамо и за којег смо везани, који чува кућу док смо ми на послу. Волим да читам новине, а зависно од времена, посветим се послу који се зове писање пјесама, а понекад и компоновању забавне музике. Некада по наруџби радим, као што сам радио химну за телевизију. То изискује пуно времена. Човјек мора да се осами да би створио такво дјело. То ми причињава радост. Не радим пуно, пошто је овдје мала продукција.

6. Шта сте радили прије него што сте постали директор и да ли је то ваш посао из снова?

Прије него што сам постао директор, био сам директор али у сасвим једном другом предузећу, тачније трговинском. Прије именовања за директора Банског двора био сам шеф у кабинету предсједника владе Милорада Додика у његовом првом мандату.

7. Да имате прилику да изаберете посао, пријатеље, породицу, да ли бисте нешто промјенили? Да имате златну рибицу, шта бисте пожељели?

Да имам златну рибицу пожелио бих да сва дјеца буду здрава и пожелио бих да дјеца у цијелом свијету одрастају у срећи, и да више не гледамо онакве снимке из Африке, него да имају шансу и срећу да се изборе, јер и ви сте се изборили да радите са својим наставницама на изради часописа „Мостови“. Није вам то нико поклонио, показали сте и доказали да то можете да радите. Е сад се ми сви старији поносимо што сте ви били тако упорни. Према томе то бих урадио, а у свом животу не бих ништа промијенио. Можда нешто у дјетињству, али увијек човјек мисли да је могао нешто друго урадити, да је могао другим путем. Било је и лијепих и тужних тренутака - то је саставни дио живота. Један букет ружа се састоји из петељки, листова, па и бодљи - зато је лијеп. Ниједна ружа није иста, а опет кад гледаш све су исте. Не, оне само привлаче исто, а све су различите.

8. Шта бисте додали на крају?

Па ја мислим да сте ви своју промоцију у Банском двору квалитетно урадили. Саградили смо један мост који нико не може да сруши, све и да хоће. Оно што желим да поручим ђацима ваше школе је: Бански двор је отворен, и он припада све и једном ђаку ваше школе. Колико је наш толико је и ваш, према томе, скупа градимо нешто што се зове имиџ овог града. Ми морамо показати да смо изузетно интелектуална и културна средина, гдје ће људи радо доћи, гдје ће се сусретати. Ви сте будући носиоци власти и много других ствари у Бањалуци. Будућност је пред вама. Када сам био дијете то никад нисам схватио када су старији говорили. Сада схватам да је то истина.

Хвала Вам и много среће у даљем раду, и ми се искрено надамо да ћемо још дуго, дуго остати повезани МОСТОВИМА!