Тужно Мањача стоји!

Јер, послије тoлико њета,

Доживје опет,

Да по њој душманин шета!

Борбено Змијење моје

Није клонуло духом.

Јуче се поносило дједом,

а данас ће унуком!

Бори се, унуче моје!

Дједа ми у сну виче:

Отаџбину брани своју,

И своје малене птиће!

Одбрани синове своје!

Мањача будно гледа.

Тако је некад, давно,

бранио твоје и дједа!

Не да Змијанац своје!

И никад дати неће.

Завјет му оставио дједа,

Да по своме слободно шеће.

Натaша Стојић IX₃