Свирка

Једног јутра свирала сам,

умилим гласом пјевала сам,

ал` десило се чудо

и гитара је са мном запјевала лудо.

Придружио се клавир даса,

лијепог и усправног стаса.

Дошла је и дама труба,

врло лијепих зуба.

Приђе и господин металофон

и засвира дон-дон.

Затим краљу виолочелу,

сви поклонише душу цијелу.

Онда стиже тријангл и кукавица

и једна звечка-права незналица.

Само је знала лупетати и блебетати,

не знаше, уопште, ни ритам пратити.

А бубањ, прљавко, догега сам,

прашњав и неопран.

Са закашњењем стиже хармоника

уз друштво чинела.

Ту се пјевало уз даире,

које од давнина играима

не даваше мира.

Пјевало се и играло,

умилним звуцима шапутало,

све до зоре лудовало.

Ко у ово не вјерује,

нек` дође сљедеће недјеље,

да се са нама лудо проведе.

Николина Шкоро VII₅