Јутро је тихо долазило, а Зоранова мајка је лежала непокретна у кревету. Зоран и његова мајка су и прије њене болести тешко живјели, али сада када се она разбољела живот им је још тежи.

Мали дјечак је једино о њој размишљао, а готово свако вече провео је тужан у сузама. Једну ноћ дјечак је дуже остао будан. У кревету се помолио Богу и зажелио жељу да његова мила мајка што прије оздрави.

Та ноћ је била богојављенска ноћ, небо се отворило и све звјездице су сјале свом својом снагом. Сутрадан Зоран је примјетио да је мајка устала из кревета и да се опоравила. Бог је те вечери испунио Зоранову жељу и он више није тужан.

Дајана Гајић VII₁