И данас се сјећам

Иван је журио негдје са мајком. Била је јесен, сунчана, жута и топла. Све је трептало чудним сјајем, само с неба им је нешто пријетило. Мамина рука га је чврсто стезала, толико јако да је граничило с болом. Колона аута, људи, жена и дјеце, непрегледна. Гдје ли само иду и шта се то дешава, питао се Иван. У једном трену, жена, поред ње девојчица Ивановог узраста. А у наручју дјечак-беба. Тупим погледом она је гледала око себе, он бијаше на њеним грудима задовољан, а она, она је сједила, браду држећи својим ручицама. Отиснуле су се кристалне сузе из бадемастих очију. Сва та жутозлатна октобарска природа добила је сиву боју. Сва аута, људи, жене, дјеца одоше, само њих троје остадоше. Јесу ли дочекали?...Зиму? Прољеће? Иванов мали корак постао је још мањи и потпуно нечујан. Иванова мајка је плакала и често причала о томе. А Иван, и данас, кад прође поред тог мјеста, угледа жену са дјечаком на грудима и сузе из очију боје бадема. Још ако је јесен и октобар животом живи слика из прошлости.

Вуковић Милана IX₂