Кроз мали прозор улази одморно сунце и буди све што се успавало, док је оно било одсутно. Прве зраке освјетљавају малу витрину на којој се налази слика из неких старих времен, како дјед, док је још био у младим годинама, поносно сједи на крупном, бијелом коњу. На витрини се зелене јабуке које шире опојан мирис по соби и изазивају нас унучиће да их дохватимо, ако можемо. Имамо ми дједа који их превари па сваки пут по једно страда. У стакленом дијелу иза дједове слике, уредно су поредане шољице за кафу, а на великој полици сат у облику гитаре који откуцава сваки тренутак нашег постојања. На сусједном зиду изнад дједовог кревета стоји икона и кандило. У ћошку стоји мала смеђа пећу у је коју је бака потпалила ватру да се соба угрије. Док се чује пуцкетање ватре, на пећи већ врије вода за кафу. На средини собе обасјан је сто покривен везеним столњаком, а на столу ваза у којој се жуте пахуљасте лоптице мимозе. Вријеме је да се кафа попије и почне са радом.

Милош Даниловић VII₁