Лик моје мајке

Мајка. То је једино име које у цијелом свијету значи исто: особа која наљс воли и одгаја.

Моја мајка се зове Љиљана. Има краћу косу кестењасте боје, продорне зелене очи у којима се огледа мој лик, и најтоплије и најњежније руке на свијету. Висока је и има лијепу линију тијела. Има брз и енергичан корак. Када се насмеје, то је као зрак сунца или као кад послије сна отворим очи, а свјетло јутра голица мој поглед. Додир њене руке брижне руке брише свет, и тај трен може да траје читаву вјечност, мени ће опет изгледати кратко. Без имало двојбе могу рећи да је она за мене најбоља мајка на свијету. Увијек је ту за мене. Кад сам тужна, њено срце пуца, кад сам срећна испуњена јој је душа. Топле речи су дио ње, сунчани осмех улепшава свет а нежни додир-додир анђела. Дубина њених очију је попут отворене струје, вуче те к` себи али не убија, држи те чврсто-ал` не стиска.

Сјајнија од звезде и од жарког сунца, лепша од бисера, снажнија од лавице. И анђели јој завиде на лепоти душе и тела.

Милица Њежић IX₄