Мостови прошлости

Два камена кипа отварају врата. Удишем мирис паркета и кораке у балетским папучицама.

Позива ме концертна дворана, прелепа девојка дуге црне косе у чијем гласу почива ''Јединство'' а на рукама два црна клавира. Трпела је свашта концертна дворана у доба Немаца њена прозрачност беше коњушница. Али је и даље весела, достојанствена са балконима и звуцима њне кћерке Музике. Мирисом паркета све до великог паркета, у мрамору, званичног, пуног прошлости.Она се сећа старога бана Милосављевића што подари Бањалуци печат метрополе, сећа се земљотреса 1969.када су греде падале на његове уморне синове степенике. Орлови извајани вештачком руком Ђорђа Јовановића у лету ме преноси до Већнице.Полукружни амфитеатар сусрета буди у младом духу историјско срце. Кораци се чују у сали за банкет, ритмично понавља сала учећи нове наде нежним облицима. У белим хаљиницама свака види своју сестру одраза у огледалима. Затварам врата плашећи се да не уздрмам духове што подигоше печат Бањалуке још 8. новембра 1932.

Отвара се предамном значење речи Васе Глушца: "Бучни ће Врбас кроз векове и векове шумити једноличну песму и смењиваће генерације и генерације наших Крајишника, а сва ће палата стојати као величанствен споменик на златно доба, које смо с толиким еланом почели дизати у нашој заосталој Босанској Крајини."Одзвањају те речи у самом срцу Банског двора, а и у нашим срцима и одзвањаће још векова и векова праћене шумом бучног Врбаса.

Јасмина Џиндић VIII₄