Хладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворити врата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малог замрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се по просторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијек стајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као и на друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике и каучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме за спремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло да почне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник није био прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто био поспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика је прорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи које сам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацила на двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајући се сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој. За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ и мјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дуго памтити.

Дајана Гајић VII₁