Огромни, сиви облаци лаганим покретима прекрили су мало, златно сунце и отвотили тамни пут магли и киши. Вријеме је било суво, јер ипак је мјесец новембар, ту нешто није у реду. Знала сам да се спрема неко изнанађење и заро сам ишчекивала свако ново јутро које би можда донијело нешто ново и занимљиво.

Ово јутро било је посебно. Сем тога што је донијело нешто веома лијепо и донијело је и нешто ново. Био је то снијег. далека и доста широка улица којој се у магли , под утицајем суморног јутра губио крај, представљала је мали рај за сребрне пахуљице . Једна по једна, мале принцезе су се такмичиле која ће прва слетјети на тло. Неке од њих слетјеле бих на дио аута који већ треће јутро стоји паркиран на тротоару, а нека би се случајно завукла у рукав раног пролазника.

Високо листопадно дрвеће, наравно већ одавно без лишћа, позно је посматрало мале принцезе и присјећало се неких љепших временаљ, док је оно црногорично одавно утонуло у сан.

Оближње зелено жбуње тихо се дошаптавало о малом црном штенету које се од ове зимске идиле сакрило у њихове скуте. Још само широка мајка улица да се одушеви и бијеле балетне плесачице ће у потпуности бити задовољне својом тачком. Сви у овом прекрасном дану уживају сем једног смеђег брапца коме ова атмосфера и не одовара, јер он сада остаје без своје кућице. Ја се надам да ће се радрагана дјеца током зимских дана сјетити, те малом врапцу направити кућицу на неком од оронулих дрвећа у широкој, сада већ бијелој улици.

Дајана Гајић VII₁