Било је тмурно вријеме. Из облака је сипила црна киша и парала небо. Млада дјевојка дуге црне косе и румених образа сједила је испред своје мале куће и гледала у небо. Црна, хладна и тиха киша падала је по њеној коси и лицу. Млада дјевојка звала се Ђурђевица. То име је подсјећало на неко срећно, ведро и весело лице. Међутим данас сазнавши једну тужну вијест то лице је постало тужно, тмурно и невесело. Млада дјевојка је изгубила свога мужа, дјевера и рођеног брата. Људи су покушали да је утјеше и ублаже јој бол, али није било тих ријечи и казни које би могле да ублаже ту тугу. Тужна Ђурђевица је сједила на гробу свога брата, а црна киша је плакала с њом. За толиком тугом и небо плаче.

Дајана Гајић VII₁