Врбас, драгуљ и велико богатство Бањалуке. Чаробна ријека која вијековима тече кроз овај предивни град. Тако текући, свака капљица чува неку тајну. Чува и нашу , у неком каменчићу на свом дну. Тајну која засвијетли, тек с једном искрицом мог сјећања који је чува да се не угаси. И тако, шетајући једног топлог априлског предвечерја, примјетила сам њега. Коса му се пресијавала на љетњем сунцу, а очи су му сијале неким чудним сјајем. У њима сам примјетила неки чудан страх, који је прикривао неким својим неухватљивим шармом. Страхови су нас држали високо, а истовремено вукли ка дну. Али ипак кратко је трајала чаролија, овог топлог априлског предвечерја. Опет је настала тишина. Ријека својим сненим шумом успављује рибе, иако оне то не чују. Врбе се нешто сашаптававју, знам причају о скорој киши. Лагано устајем трудећи се да не пробудим ову љетну идилу на обали Врбаса. Јер понекад се ствари у животу мијењају за трен ока, прије него што се човјек навикне на њих. Иако је прошло много година од тог чудног сусрета, и данас га се радо сјећам. Јер како кажу, дјечје памћење као одбљесак љетње муње, слике, зачас све освијетли и угаси се. Такво је и моје памћење, само слике с времена на вријеме.

Весна Станивуковић IX₅