Да ли је љубав само ријеч

Док у полутами своје собе сједим, још једном по ко зна који пут, питам се шта је то љубав. Шта је та тако мала, једноставна ријеч, а тако битна?

            Од кад сам се родила, чини ми се да се све врти око ње. Мама, тата, баке и деке ме пазе, чувају и својим њежним погледима мазе. Кажу да сам њихова љубав. Сад ми чак и мој мали досадни брат каже да сам његова љубав. Он ми то каже и кад се посвађамо или чак потучемо. Да ли је то само ријеч, ријеч која нам служи да бисмо некога орасположили, утјешили и одобровољили?

            Не, то није могуће! Та моћна ријеч покреће цијели свијет. Њу чујемо сваки дан, чини ми се милион пута, у кући, на телевизији, на радију, у школи... О њој читамо књиге, пјесме, романе...

            Она нам је свима храна, вода, и ваздух. Без те ријечи једноставно не можемо да живимо. Или боље речено, да није ње било, ни нас не би било, ни мене ни мога брата. Мама ми је рекла када сам била мала, да дјеца долазе на свијет кад се двоје заљуби, и када не могу да живе једно без другог.

            Ау, шта то значи? Мисли ми брзо лете кроз главу. Не, љубав дефинитивно није само ријеч. Љубав је у свима нама, у нашим срцима, очима, плућима. Она је дио нас. Она нас покреће. Помоћу ње дишемо. Она је најљепша мелодија која нас лијечи и опушта.

Теодора Драгичевић, VI₁