Лијепа књига Зорана Пејашиновића, професора историје у Гимназији Бања Лука

КЊИГА – ДОГАЂАЈ

Зоран Пејашиновић: Бан Милосављевић. Прича о човјеку који је Бањој Луци обистинио име, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука, 2004.

Појавом горе поменуте књиге завршава се час историје, час који је бањолучка Градска управа уприличила поводом 75-годишњице доласка Светислава Тисе Милосављевића за бана Врбаске бановине, 8. новембра 1929. године. Овај час који, иначе, траје целу 2004. годину, омаж вечности Бановог дела, почео је постављањем Банове бисте у Градској управи; уследило је откривање споменика бану Милосављевићу у парку који ће се, верујемо, по њему звати, затим служење божанске литургије у новоподигнутом (обновљеном) Храму Христа Спаситеља, а одржан је и изузетно успели Округли сто о првом бану Врбаске бановине.
Овим делом Зорана Пејашиновића, професора бањолучке гимназије, наставља се традиција ове, некад прве општеобразовне установе у Бањој Луци, чувене Реалке, у којој су се научним радом некада бавили и Петар Скок, Владислав Скарић, Васо Глушац, Миховил Мандић, Боривоје Недић, Нико Миличевић, Милан Јанковић и др. Књигом Пејашиновићевом они, дакле, добијају још једног следбеника.
Јасним стилским исказом и вештим одабиром обимне грађе, писац је биографском методом осветлио и новим нараштајима приближио лик и делотворство Тисе Милосављевића као једног од твораца нове Бање Луке, о коме се, како аутор са жаљењем истиче, ''недопустиво мало писало''. Банов животопис из пера професора Пејашиновића, језгровит и научно темељан, превазилази пригодичарски тренутак, јер говори о трајном и непролазном у кратковеком и пролазном свету; нарочито у свету подложном многобројним потресима какво је и тло на коме живимо. А дело Светислава Тисе Милосављевића права је грађа за више разнородних студија, као што је и његов живот, изузетно драматичан, основа за роман у више томова.
Кажу да је добар онај стил који се не осећа, када читалац доживљава књигу као део своје животне стварности. Али, писац несвесно или свесно, одабирајући оно што је по његовом уверењу битно и карактеристично за одређену личност, време или догађај, ипак усмерава пажњу читаоца линијом своје замисли. Тако је у средишту интересовања Пејашиновићеве књиге Баново дело: војничко, министарско, градитељско, политичко, просветитељско, културно.
Светислав Тиса Милосављевић је, као и Кочић, слободан дух, морално независан, укорењен у национално, мудар, он је прихватио Крајину као нови завичај и Крајишнике као најближе сроднике; широкогруд, волео је свечовештво да би могао бити постојан у европској култури; градитељ и просветитељ, достојан имена и славе свога народа. Он је човек велике предузимљивости, стваралац и прегалац, постојан у замисли, истрајан и непоколебљив у намери. А намера му је била ''да се Бањалука, уместо хуке, прашине и гасова, прочује по зеленилу, планинском ваздуху, тишини и чистоћи, као раскрсница питорескних страна; да Бањалука постане летовалиште равничара и примораца, град лепих вештина и да има чисте и светле улице, јавне баште и шуме, скверове, кеј поред Врбаса, мостове, позориште, библиотеку, уметнички павиљон, па евентуално и малу радио-емисиону станицу, са претежно националним програмом, која би одлично послужила културним циљевима...''
Данас смо сведоци колико су тачне па и пророчке речи оновременог Бановог сарадника, уредника Књижевне Крајине, Божидара Весића: ''И ко буде имао намеру да каквом књигом биографија или анегдота поучи нашу омладину како се живи и ради за величину и славу своје домовине, живот бана Милосављевића, испуњен толиким трудом и успесима, пружиће му много лепих примера''. Те Весићеве мисли, као и казивања других савременика о бановању и делима Светислава Тисе Милосављевића у Врбаској бановини, а посебно у њеном центру – Бањој Луци, уверљиве су и очигледне, дакле, и толико деценија касније.
Иако је Бања Лука стари град са дугом историјом, њен данашњи центар и круг око њега са објектима око некадашње, данас новоподигнуте православне цркве, какви су Банска управа, Бански двор, Народно позориште, дело су градитељских напора бана Милосављевића. И као што је у старом веку Перикле улепшао Атину, подизањем величанствених грађевина, тако је и Бан подарио Бањој Луци здања која се до тада на овом просторима нису могла ни замислити. Он је за Бању Луку оно што је Петар Велики за Петроград и Русију. Као и руски цар, Милосављевић је био реформатор и просветитељ. Утемељио је и развијао дух европске цивилизације у архитектури, просвети, култури и уметности, оснивањем позоришта, музеја, библиотеке, туристичких бироа и слично.
Тисин пут се муњевито мењао на стрмим висинама успеха и славе, у неминовним сукобима са мањим и већим од себе, па и са самим краљем Александром. Прошавши пут од краљевског миљеника до омраженика, Милосављевић је пленио својом моралном висином која је понекад била недоступна и краљевима. Мада, руку на срце, не може се бранити извесна Тисина војничка крутост у сукобу са краљем и, чини нам се, гордељивост, али то је тема за посебну студију.
Све је то обухватила књига Зорана Пејашиновића. Он је ишчитао објављена и необјављена дела бана Милосављевића, претражио архиве Београда, Бање Луке, прелистао новине и часописе, бележио сећања банових још живих савременика. Пејашиновић је историјски материјал распоредио у главни текст и антрфилее – засебне причице које су у књизи успелим графичким решењем одвојене од основног текста у помоћну колону. Главни ток је непрекидан, помоћни је као острво, поглед на другу обалу, да река причања буде разуђена и разноврсна. Та два казивања извиру једно из другог, међусобно се огледају, не као лице и огледало, него су оба причања, и лице и огледало, и стваралац и створено. Тако је настао овај јединствени текст са дубином и ширином, пластичан, језгровит, нимало замршен.
Са повременим изостављањем помоћне колоне, оваквим излагањем Пејашиновић сликовито и чињенички води читаоца целим путем свога причања, тако да ову књигу могу са подједнаким занимањем читати и научник и уметничка душа, и ђак и његов професор.
О бану Милосављевићу ће се још писати, јер сазрева и наша мисао о њему и његовом добу, о његовој градњи и надградњи. Полету. Снази, о пословичној строгости и тачности, о борби за истину и високој моралности због које ће, на крају каријере, и пасти у немилост.
Многе теме, рекосмо, нуди нам Бан и његово дело. И многе вредне мисли рађају се док читамо Пејашиновићеву књигу о Бану. Такве су књиге – догађаји. Честитамо.

проф. др Ђорђе Микић

O промоцији	Аутор књиге:zoranpe@inecco.ne