 |
Biografije |
|
| Home |
| Priča |
| Uloge |
| Biografije |
| Galerija |
| Novinski isječci |
Reditelja Zdravka Šotru koji je svoju dugu i uspešnu karijeru započeo davne 1963.
godine i proslavio se izuzetno velikim brojem TV serija, filmova i autorskih ostvarenja,
domaća publika posebno pamti po danas legendarnim serijama "Obraz uz obraz", "Glumac
je glumac", "Više od igre" i "Priče iz majstorske radionice" sa čuvenim Zoranom
Radmilovićem u glavnoj ulozi. Slede filmovi "Braća po materi", "Boj na Kosovu",
"Dnevnik uvreda", "Lajanje na zvezde" i "Zona Zamfirova" koja je sa 1.200.000 gledalaca
najgledaniji domaći film svih vremena. Zdravko Šotra snimio je u toku leta novi film -
komediju po scenariju Ljube Moljca, "Pljačka trećeg Rajha". Kako se oseća reditelj
koji je i pred sebe i pred kolege postavio takav rekord i kakve su šanse da ga ponovo
dosegne?
Zdravko Šotra: Sa "Lajanjem na zvezde" sam imao 500.000 gledalaca, sa "Zonom" sam to duplirao, pa bi sada bilo logično da ovim filmom idemo na dva miliona! Ali, ozbiljno govoreći, biće veoma teško dostići tu cifru bilo kome, pa i meni. Sa "Zonom" se desilo nešto što samo mogu da pretpostavim, mada ne umem da objasnim. Zaista sam verovao u taj projekat, ali takav uspeh nisam očekivao. Jedino što sam želeo bilo je da vratim publiku u bioskope. "Zona" je napravila korak u tom pravcu, u filmskoj industriji uopste. Nadam se da će i ovaj film publika voleti i gledati. Radimo na tome da to bude tako.
I pored popularnosti koju imaju vaši filmovi, kritika je sklona oceni da su vaši filmovi previše "školski", a premalo umetnički?
Zdravko Šotra: Kritike ne komentarišem, nikada to nisam ni radio. Imao sam uvek i pokuda i pohvala, pa tako i za ovaj film. Od "Zone" su profitirari i tapkaroši i bioskopdžije i distributeri i producenti, verujem i gledaoci, a tu je i poneki mladi kritičar koji bi da profitira napadajući film koji svi vole. I to je normalno, a da se ja sad nešto menjam, kasno je. Neka oni rade svoj posao, a ja ću svoj - najbolje što umem.
Čini se da ste se ulavnom bavili jednostavnim životnim pričama, a mnogo manje politikom i aktuelniim događajima...
Zdravko Šotra: Bilo je ozbiljnih tema i te kako. "Idemo dalje" i "Braća po materi", filmovi koji se i danas vrte, veoma ozbiljno su tretirali ljudske sudbine i događaje, međunacionalne odnose, politička pitanja. Ti su filmovi od strane ktitike uvek bili bolje primljeni. Ali ja uglavnom pravim filmove bez takozvanog "umetničarenja" i nastojim da gledaocu ponudim razgovetnu, jasnu priču što verujem da film i jeste. Film se tome vraća. Postojalo je jedno vreme kada su filmski stvaraoci pokušavali da zapanje nečim što je "neviđeno", da pokažu sve što umeju i znaju. Znam i ja dosta toga, ali mi je važnije da ljudima ponudim siže koji im je blizak. Verujem da je gledalište zasićeno užasima i da oseća potrebu za sadržajima koji obogaćuju lepšim i boljim.
Iza vas je veoma duga i uspešna karijera koja broji 69 naslova. Koji vam je film najdraži? Za koji možete da kažete da je on baš "vaš film"?
Zdravko Šotra: Čini mi se da će posle mene ostati "Braća po materi" i "Idemo dalje". Oni su mi najdraži. U njih sam najviše ulozio. Mada, svako svoje "dete" se jednako voli...
Šta kažete na generaciju mladih reditelja koji stasavaju?
Zdravko Šotra: Kažem da je to fantastično. Svake godine imamo debitanta na filmu, a retkost je u bilo kojoj zemlji da mladi reditelji, koji tek završavaju školu, snimaju filmove. Ove godine je debitant Miloš Petričić napravio film koji je najbolji po opštem misljenju, što za jednu kinematografiju znači mnogo, pokazuje da ima sjajnu budućnost. Iz toga se vidi da je naša kinematografija vitalna, da u njoj rade sve generacije jednako, od najmlađih do najstarijih i da oni koji su se do juče smatrali mladim početnicima, već dobijaju naslednike koji im "duvaju za vrat". To pokazuje da u našoj zemlji postoji ozbiljna kinematografija. Ako dođu bolji dani, iz toga će proizaći još bolji filmovi koji će izlaziti u svet. U celom našem okruženju, naša kinematografija se pokazala kao najjača.
Kao iskusan reditelj, šta biste poručili mladim rediteljima? Šta treba raditi, a šta ne?
Zdravko Šotra: Treba raditi! Reditelj mora da radi stalno. Najstrašniji su dani kada se ne radi. Ovo jeste takav posao da se najviše vremena i energije potroši do trenutka kad film počinje, ali neka niko ne misli da je to samo kod nas slučaj. I u svetu, svugde je tako. Nigde nije lako ubediti one koji imaju novac da ga ulože u film. Zato se treba boriti za projekat u koji se veruje. I ne treba žaliti truda. U to treba nemilice trošiti snagu.
Ako je tako, moram da vas pitam šta planirate nakon "Trećeg Rajha"?
Zdravko Šotra: Već sam u pregovorima sa "Komunom" za rimake drame "Šešir profesora Koste Vujića" o jedinstvenom događaju kada se u jednom razredu maturanata našlo osam budućih besmrtnika čija imena danas nose ulice i koji su postali naučnici svetskog ranga. To je priča na osnovu koje ću raditi film na proleće iduće godine.
Iako ovog leta puni 29 godina, Nikola Đuričko već ima punih 10 godina radnog staža.
Još na drugoj godini akademije dobio je ulogu u seriji "Otvorena vrata". Snimio je
više od 10 filmova ("Nataša", "Nebeska udica", "Munje", "Do koske", "Zona Zamfirova",
"Virtualna stvarnost"...), a danas uživa status popularnog i traženog glumca. Pre dve
godine je igrao u gotovo svim domaćim filmovima, a onda je nastala pauza u njegovoj
karijeri. Odslužio je vojsku i prestao da igra u nekim starim pozorišnim predstavama.
Ovog proleća je vredno radio na novom komadu Jugoslovenskog dramskog pozorišta "Galeb",
u kom igra Trepljeva. Ipak, Nikola ne može bez filma!
Nikola Đuričko: Dobio sam epozodnu ulogu u novom makedonskom filmu koji, za sada, ima radni naslov "Malo duše" i koji će se snimati ovog leta. Ulogu sam dobio tako što sam se prijavio na kasting i bio izabran. Zanimljivo mi je da radim sa ljudima iz bivših jugoslovenskih republika. Naravno, govoriću na makedonskom, pa već vežbam jezik. Za sada odlično razumem kad ga drugi govore.
Koji je bio prvi film u kome si igrao?
Nikola Đuričko: Prvi film sam snimio kao klinac. Zove se "Šta je s tobom Nina?" Igrao sam sina koji kaže dve reči. Na televiziji sam prvi put snimao seriju "Mali princ", Miloša Radovića. Mali princ je bio crn i moja replika je bila: "Večeras se vraćam kući, večeras nemoj doći!" Bilo mi je strašno teško da to kažem. Kasnije sam, kao srednjoškolac, imao malu ulogu u filmu "Poslednji krug u Monci". Sledeći film je "Do koske", a onda posle pauze od dve, tri godine su se ređali filmovi "Nebeska udica", "Nataša", "Munje", "Normalni ljudi", "Boomerang", "Virtualna stvarnost", "Zemlja istine", "Zona Zamfirova"...
Ipak, TV serija "Otvorena vrata" ti je donela pravu popularnost?
Nikola Đuričko: Tu ulogu sam dobio na drugoj godini akademije. Dobijao sam velike honorare, pa sam odlučio da se osamostalim i da živim sam. Serija mi je poremetila školu, bilo je teško da uskladim predavanja i snimanja. Snimali smo je godinu i po dana i to je bilo dovoljno iskustva s televizijom. Tu su i serije "Oko moje glave" i "Laku noć deco". Serija opterećuje jer je to naporan rad. Za sada ne želim da radim bilo šta na televiziji, ali to ne znači da sam joj rekao zbogom zauvek. Ljudi su skloni da te povežu s ulogom koju igraš i onda si za njih samo to.
Film "Munje" Radivoja Andrića doživeo je neverovatnu popularnost, a dugo su se citirale i replike tvog lika Gojka Sise?
Nikola Đuričko: To je gradska, uzbudljiva priča lišena bilo kakvog političkog konteksta. Žanr je izmđu komedije i ludila. I tokom snimanja smo znali da će to biti šašav film i pravo osveženje za publiku, bioskop i domaći film. Što se lika tiče, reditelj i ja smo želeli da on u startu odbija ljude, da bi kasnije ispao dobar... Taj film mi je ostao u jako lepom sećanju.
Zaigrao si i u prvom domaćem horor filmu "T.T. Sindrom" Dejana Zečevića?
Nikola Đuričko: To je film bez racionalnih i melodramskih situacija. Tu su satara i krv, a ja sam igrao dečaka koji kamerom nešto beleži. Snimanje je bilo vrlo uzbudljivo, jer je Dejan pravi ljubitelj horor filmova. Lepo je bilo raditi sa njim i raditi takav žanr. Pretpostavljam da većina devojaka nije mogla da odgleda ni pola filma! Ni ja nisam ljubitelj horor filma, uvek se plašim dok gledam, a onda se plašim i sutradan! Scenario je težak, ali sam hteo i to da probam, jer horor je žanr koji ne verujem da ću imati prilike ponovo da snimam.
Često ti je partner na filmu bio Nebojša Glogovac. Pravo iz "Munja", uleteli ste u "T.T. Sindrom"?
Nikola Đuričko: S njim sam radio sto puta i privatno se družimo-. Nismo toliko direktni parneri u svim filmovima. Sećam se kako je jedan mladi glumac u vreme premijere tih filmova rekao da smo Glogovac i ja zauzeli sve pozicije u domaćem filmu! Kao da nas dvojica imamo moć da bilo šta biramo! Nas zovu, ne određujemo mi šta ćemo da snimamo.
Popularnost si uvek dobro podnosio, čak i kao klinac u osnovnoj školi...
Nikola Đuričko: One koje nisu htele da pričaju sa mnom posle mog pojavljivanja na TV-u postajale su zainteresovane. Polpularnost dobro dođe, kad odem u banku ne moram da pokazujem ličnu kartu. Službenica mi se odmah obrati sa:" Zdravo Nikola je' l može autogram za ćerkicu?" Osećam se normalno, tako i koračam ulicom samo što ponekad izmamim osmeh neke devojčice, što je super!
Šta privatno voliš?
Nikola Đuričko: Ronjenje! Završio sam kurs za ronioca i kad sam god u prilici ronim jer me to opušta. Možda bih kao profesionalni glumac trebalo da imam redovne treninge i da neko brine o mojoj dijeti. Lakše mi je da odem na basket ili na fudbal nego u teretanu. Dok jurim loptu zabavno mi je, a ujedno i održavan kondiciju!
Ti si o svom privatnom životu uvek govorio baš onoliko koliko treba...
Nikola Đuričko: Normalan sam čovek pa je normalno da imam devojku. Normalno mi je i to što mnoge devojčice interesuje moj privatan život. To su začkoljice koje popularnost nosi sa sobom.
Kakvi su ti planovi za leto?
Nikola Đuričko: Preko leta se uglavnom snimaju filmovi jer glumci nemaju obaveze u pozorištu, a i lepo je snimati po suncu. Nemam neki poseban plan. Može da se desi da mi, kad dođem kući, zvoni telefon i da mi sve otkažu ili da mi jave da sam dobio neku veliku ulogu. Neizvesnost je ponekad neprijatna, ali je i ona deo mog posla.
Radmilo Stefanović je rođen 17. 3. 1942. godine, završio je Višu defektološku školu i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Rad na filmu je započeo 1968. kao pomoćnik organizatora na filmu Višnja na Tašmajdanu. Niz igranih filmova: Devojka sa Kosmaja, Partizani, Testament, Zvezde su oči ratnika, Tren, kao i veliki broj dokumentarnih i namenskih filmva uradio je do 1976. kada prelazi u Film - Četrdesetprva - Avala film na mesto direktora proizvodnje. U tom periodu je sa svojim saradnicima uradio nekoliko koprodukcija: Tajni dnevnik Sigmunda Frojda, Jalta, Tvist opet u Moskvi, Točkovi terora, Potmuli odjeci. Na Radio Televiziji Srbije je od 1990. godine uradio veliki broj emisija za redakcije školskog, umetničkog i igranog programa. Kao direktor se potpisao ispod TV serija Gore-Dole i Kraj dinastije Obrenović, za koju je dobio godišnju nagradu RTS-a za najuspešniji realizovani projekat u proizvodnji i emitovanju TV programa za 1995. godinu. Kao direktor filma radio je na i filmu Zdravka Šotre, Lajanje na zvezde.
Veselko Krčmar je rođen 1. marta, 1949. godine u Prijedoru. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu 1976. godine. Kao direktor fotografije potpisao se ispod više od 100 TV i igranih filmova, od prvog Rijanon (TV,1984.), do Zone Zamfirove (2002.). Između ostalih treba pomenuti Noć u kući moje majke (1991.), Dnevnik uvreda 1993. (1994.), Pokondirena tikva i LJubav, ženidba i udadba (TV, 1997.), Zla žena (TV, 1998.), Tesla ili prilagođavanje anđela i Rondo (TV, 2001.), Lajanje na zvezde (1998.), Povratak lopova (1998.), Dug iz Baden-Badena (2000.), Virtuelna stvarnost (2001.). Za svoj rad je nagrađivan na svim značajnijim filmskim festivalima i manifestacijama u zemlji.
Miodrag Nikolić je rođen u Beogradu 1925. godine, diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu 1951. godine. Na filmu radi od 1947. godine, prvo kao asistent scenografa, a od 1951. kao scenograf. Uradio je veliki broj scenografija za domaće igrane i TV filmove Užička republika, Savamala, Timočka buna, TV serija Vuk Karaddžić, Lager Niš, Balkan Ekspres, Kako je propao rokenrol, Vreme čuda, Original falsifikata, Tango Argentino, TV serija Kraj dinastije Obrenović, Lajanje na zvezde itd.. U zlatno doba naše kinematografije radio je scenografije na velikim koprodukcijama me"u kojima su i filmovi Marko Polo, Xingis Kan, Dugi brodovi, Kozaci, Tajna manastirke rakije, Odisejev pogled i drugi. Dobitnik je Zlatne arene na pulskom festivalu 1971. godine za scenografiju filma Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji. Za scenografiju filma Vreme čuda (1990.) bio je jugoslovenski kandidat za prestižnu evropsku nagradu FELIKS. U svojoj karijeri radio je i arhitektonske projekte i dizajn enterijera, sada se bavi isključivo scenografijom filmova i TV serija.
Nada Todorović je rođena 1955. godine u Peći, zavšila je Akademiju primennjenih umetnosti, odsek kostima, 1980. godine, u klasi Anđelke Slijepčević. Do 1994. godine je bila član udruženja filmskih radnika, potom odlazi na televiziju Beograd na mesto rukovodioca sektorom kostima i šminke. U svojoj karijeri uradila je kostime za 13 igranih filmova: Kraj rata Dragana Kresoje, U ime naroda, Živka Nikolića, Držanje za vazduh Zdravka Šotre, Šećernu vodicu Svetislava Bate Prelića, itd.; veliki broj televizijskih drama i serija među kojima je i drugi cikluc Pozorišta u kući, kao i brojne muzičke spotove. Rad na Zoni Zamfirovoj predstavlja njen povratak igranom filmu nakon 12 godina. U svojoj dugogodišnjoj karijeri Nada Todorivić je nekoliko puta nagrađivana za kostimografski rad.
Petar Putniković je rođen 29. januara, 1953. godine, u ćypriji. Završio je Fafultet dramskih umestnosti - odsek filmske i TV montaže, u Beogradu, 1980. godine. Od 1985. do 1991. kao docent je predavao je montažu na FDU-y.. Montažerskim poslom počinje da se bavi od 1972. godine na Teviziji Beograd, radom na drami Kupanje. Dalje sledi veliki broj TV filmova i serija: Zašto je pucao Alija Alijagić, Proces đ1ordanu Brunu, Vaga za tačno merenje, Na putu izdaje, Crni dani, Naše priče, Gospođica Julija, Gospođa ministarka, Brod plovi za Šangaj, Volim i ja nerandže no trpim, Srećni ljudi, Otvorena vrata, Svaštara, Gorski vijenac.. Prvu montažu za igrani film "Hepi End (Happy End) uradio je 1989. godine, potom su usledili: Moja domovina (1997.), Bure baruta (1999.), Belo odelo (1999.), Sve je za ljude (2001.) i ""Kako je Hari postao drvo (2001.). Nakratko je iskoračio u glumački posao ulogom u filmu Stepenice za nebo (1982.). Pre filma Zona Zamfirova, Petar Putniković je sarađivao sa Zdravkom Šotrom i na filmu Lajanje na zvezde (1998.); na televiziji su tokom tridesetogodišnjeg zajedničkog rada ostvarili impozantan broj TV serija i drama. Za montažerski rad na filmu "Bure Baruta 1999. je nagrađen Plaketom Zlatni Vitez.
Nenad Milosavljević je rođen 1954. godine u Nišu. Početak njegovog profesionalnog bavljenja muzikom vezan je za pozorište gde je 1970. godine, uradio prvu muziku za pozorišnu predstavu. U svojoj dugogodišnjoj karijeri uradio je preko 70 predstava u Nišu, Beogradu, Zagrebu, Dubrovniku itd.. Do 1976. godine bavio se kantautorskim radom, od 1979. godine muzikom se bavi u okviru benda 'Galija' sa kojim je izdao 16 albuma. Za svoj rad dobio je brojne nagrade, od pozorišnih 'Joakim Vujić', više puta je nagrađivan Oskarom za doprinos popularnoj muzici, a vlasnik je i šest Zlatnih i četiri Platinaste ploče koje se dodeljuju najtiražnijim izvođačima.
