Priča

U histeriji hiperprodukcije krajnje stupidnih domaćih komedija u poslednje vreme, evo i jedne sasvim solidne adaptacije klasičnog dela, čuvene Sremčeve Zone. Ukoliko ste čitali pripovetku, primetićete da je reditelj (Zdravko Šotra), koji je ujedno i scenarista, sasvim uredno i precizno preneo na filmski ekran jednu laganu, idiličnu ljubavnu priču. Zaplet je vrlo jednostavan: Zona (Katarina Radivojević), ćerka najbogatijeg niškog čorbadžije, izrasta u pravu lepoticu. Time, naravno, postaje predmet varoškog interesovanja. Najvećeg izgleda da osvoji njeno srce ima mladi kujundžija Mane. Međutim, pitanje muško-ženskih "udruživanja" u to vreme rešavale su raznorazne tetke i strine. U domu Zamfirovih Mane se ne smatra pogodnom prilikom, jer običan zanatlija, koji je uz to i ljubitelj ženskog društva i noćnog života, ne dolikuje jednoj čorbadžijskoj ćerki. Paralelno sa tim odigrava se jedna neobična igra taktičke ignoracije između dvoje zaljubljenih. Manetova pomalo otkačena tetka Doka (odlična Radmila Živković) "na svoju ruku" preuzima inicijativu oko provodadžiluka. Doka biva iskaširana u domu Zamfirovih, a ponosni Mane, koji je i sam odbijen od Zone, smišlja "pakleni plan osvete"...

Baš kao i Sremac u romanu, tako i Šotra na filmu teži da se vrati u "ona stara vremena" patrijarhalnog, palanačkog duha u toplim nišlijskim domovima, opasanim visokim zidovima koji štite od radoznalih pogleda i skandala (Šotra već ima iskustva u tome - pre 35 godina snimio je za TV svoju prvu verziju Zone). Iako naivan, humor obojen rečnikom sredine i vremena u kome se radnja odigrava može na momente biti jako simpatičan. Naročito privlače pažnju "izlivi nežnosti" prilikom obračuna brbljive i brzoplete Doke sa Zamfirovima. Ipak, može se zameriti da je u nekim segmentima film previše otišao za romanom. Na primer, u prevelikoj želji da se dočara atmosfera i mentalitet nekadašnjeg Niša, sama radnja je dobrim delom filma prilično bačena u zapećak. Previše opisivanja odvlači pažnju i uspavljuje gledaoca (naročito one koji nisu prethodno pročitali pripovetku).

Što se tiče likova, naši vrsni glumci su se pobrinuli za njihovu autentičnost i razumevanje Sremčeve vizije. Ponovo bih istakla da je neosporni "MVP" ovog filma izvrsna Radmila Živković, u ulozi Doke. Ostale veličine kao što su Dragan Nikolić, Branimir Brstina, Danica Maksimović, Svetlana Bojković, Milena Dravić, Jelica Sretenović, Predrag Ejdus i dr. nema potrebe preterano komentarisati, sem da su majstori da izvuku maksimum iz svog teksta (koji se, doduse, zbog tolike koncentracije poznatih imena, često svodio na tek po nekoliko rečenica). Vojin Ćetković se iznenađujuće dobro snašao u ulozi za koju lično smatram da mu baš i ne leži. I mlada glumica Katarina Radivojević je ostavila OK utisak, mada joj uloga i nije bila naročito zahtevna - uglavnom se smeškala i treptala okicama. Biljana Krstić nam je dočarala muziku "prohujalog" vremena, mada ne i opuštenost pred filmskom kamerom.

Problemi ovog filma su ipak veliki. Ponajveći, iz koga praktično proizlaze svi ostali, je to što ovo i nije film već TV serija, samo skraćena za bioskop. A to skraćivanje je loše izvedeno. Biće da je prva polovina filma u stvari bukvalno preneta uvodna epizoda serije, dok je ostatak materijala seckan po principu "da sve stane u sat i po". Zbog toga oni koji nisu pročitali roman imaju problema da shvate određene delove radnje i motivaciju za neke postupke aktera, koji su (nadam se...) u seriji objašnjeni.

Takođe, montaža i postprodukcija je traljavo odrađena. Ja se ne sećam filma u kome mikrofon više puta upada u kadar (minimum 15 puta!!!). I zvuk očigledno nije prilagođen bioskopskim uslovima, tako da su mnogi dijalozi (a dobar deo ih se svodi na dreku i viku) nerazumljivi. Extra što glumci, naravno, pričaju "po niški", tako da se zaključci o trenutnoj radnji često donose samo na osnovu gestikulacije likova...

Ostaje nejasno i zašto je Šotra, koji je u svemu ostalom toliko insistirao na "lektiraškom" pristupu autentičnog prenošenja romana na filmsko platno, toliki prostor u filmu dao liku vojnika (Nikola Đuričko). On je u romanu sporedan lik, dok je u filmu jedan od glavnih nosilaca radnje. OK, mogu da progutam i ideju da je on ubačen da bi uneo dodatni komični efekat, ali ZAŠTO Đuričko jedini u filmu govori beogradskim, "krug dvojke" naglaskom?

Da ne dužimo, krajnji utisak je da je film "Zona Zamfirova" uglavnom dobra adaptacija, ali da slabije funkcioniše odvojeno od romana. Pretpostavljam da će TV serija popraviti generalan utisak. Ocena koju sam dala filmu nije toliko stvar kvaliteta, koliko subjektivnog afiniteta prema određenim žanrovima.